Author: uncfmin
Sigurni načini komunikacije na temu samoubistva na društvenim mrežama
Rad sa mladima u domenu traume
Mlade LGBT osobe i okruženje
Nasilje
Mnoga istraživanja usmerena su na ispitivanje teškoća sa kojima se tokom razvoja suočavaju mlade LGBT osobe. U SAD, u državi Masačusets, sprovedeno je veliko istraživanje u cilju procene učestalosti ponašanja koja su opasna po zdravlje populacije mladih. Uzorak je bio veliki i reprezentativan, 4.000 ispitanika, a ispitivanje anonimno. Utvrđeno je da su LGBT osobe u većoj opasnosti od svojih heteroseksualnih vršnjaka da budu umešane ili da se upuste u različite oblike rizičnih ponašanja, kao što je zloupotreba supstanci, nasilničko ponašanje i rizično seksualno ponašanje (Garofalo i sar., 1998). U daljim analizama rezultata pomenute studije dobijeni su podaci koji ukazuju na to da su nasilje u školi i zastrašivanje najbolji prediktori zloupotrebe supstanci, ali i pokušaja samoubistva kod mladih LGBT osoba (Goodenow, Szalacha i Westheimer, 2006).
Mladići istopolne seksualne orijentacije izloženi su verbalnom i fizičkom zlostavljanju od strane vršnjaka i odraslih, što utiče na njihovo psihološko, ali i fizičko stanje. Kao seksualna manjina, oni su diskreditovani i izolovani od strane vršnjaka, porodice, verske zajednice, obrazovnih i zdravstvenih institucija. U suštini, mladići istopolne orijentacije su marginalizovani u zapadnoj kulturi (Savin-Williams, 1994).
Veliki broj LGBT mladih izložen je zlostavljanju zbog stvarne ili pretpostavljene seksualne orijentacije. Istraživanja pokazuju da u Americi 50% istopolno orijentisanih mladića navodi da su bili zlostavljani u osnovnoj školi, a da je njih 59% imalo ovakva iskustva u srednjoj školi (Gross, Aurand i Adessa, 1988). Svaka peta LGBT osoba doživela je zlostavljanje tokom školovanja, a u 50% incidenata zlostavljač je osoba istih ili sličnih godina kao žrtva (Mason i Palmer, 1996). Istraživanja dalje pokazuju da postoji velika verovatnoća da će osoba koja je bila izložena zlostavljanju imati dugoročne psihičke poteškoće i različite zdravstvene probleme (Rivers, 2004).
Upravo zbog zlostavljanja u školi, LGBT osobe pet puta više izostaju iz škole u poređenju sa svojim heteroseksualnim vršnjacima, dva puta češće im se dešava da se potuku ili da im bude uništena imovina u školi (Garofalo i sar., 1998; Savin-Williams, 1994). Verovatnoća da će im neko pretiti oružjem je četiri puta veća u odnosu na heteroseksualne vršnjake (Garofalo i sar., 1998).
Smatra se da zlostavljanje doprinosi jačanju ličnog straha od homoseksualnosti, odnosno razvoju homofobičnosti, koju neki autori opisuju kao samomržnju koja remeti proces razvoja identiteta i razotkrivanja (Rivers, 1999) i može da navede mladu osobu na destruktivna ponašanja kao što su bežanje od kuće, skitnja, zloupotreba supstanci i samoubistvo. Neki podaci ukazuju na to da je čak 40% mladih koji žive na ulici istopolne ili biseksualne orijentacije a da se mnogi od njih bave prostitucijom (Bagleu i Tremblau, 2000; Savin-Williams, 1994).
Hostilnost, uključujući pretnje nasiljem, prema osobama homoseksualne orijentacije veća je nego prema bilo kojoj etničkoj manjini (Carragher i Rivers, 2002). Nasilje je manje u slučaju kada osoba ispoljava rodno tipizirano ponašanje i izgled (Waldo, Hesson-McInnis, i D’Augelli, 1998).
Nasilje u školi i zastrašivanje najbolji su prediktori zloupotrebe supstanci, ali i pokušaja samoubistva kod LGBT mladih.
Model manjinskog stresa
Istraživači su tokom proteklih decenija došli do zaključka da se u stigmi, predrasudama i diskriminaciji povezanim sa manjinskom seksualnom orijentacijom nalazi makar deo objašnjenja za visoku stopu pokušaja samoubistva i mentalnih poremećaja kod homoseksualno orijentisanih i biseksualnih osoba (King i sar., 2008; McCabe i sar., 2010). Socijalna stigmatizacija i diskriminacija smatraju se hroničnim stresorima koji ljude čine podložnijim razvoju mentalnih poremećaja (Mays i Cochran, 2001).
Model manjinskog stresa (Meyer, 2003) predstavlja okvir za razumevanje poteškoća na planu mentalnog zdravlja LGBT osoba. Prema tom modelu, seksualne manjine su izložene specifičnim, hroničnim stresorima (viktimizacijom, predrasudama, diskriminacijom) koji su povezani sa njihovim stigmatizovanim identitetom. Mogu se uočiti tri stresorna procesa:
- objektivni, spoljni stresori, diskriminacija, predrasude;
- očekivanje da će doći do odbacivanja ili viktimizacije;
- internalizacija negativnih socijalnih stavova, internalizovana homofobija.
Ova specifična iskustva u sadejstvu sa univerzalnim stresorima podrivaju mentalno zdravlje LGBT osoba. Takođe, ovi stresori su jedinstveni za LGBT osobe; nestigmatizovane osobe ih ne doživljavaju. Prema ovom modelu, uticaj pomenutih stresora na mentalno zdravlje osobe zavisi od adaptivnih mehanizama i individualnih kapaciteta osobe da se nosi sa poteškoćama. Opisani model se još uvek nalazi u fazi empirijske validacije a danas se primenjuje i u odnosu na druge marginalizovane grupe (imigrante, rasne/etničke manjine) (Meyer i sar., 2008).
Istraživanje koje je sprovedeno u Australiji na 1.400 subjekata pokazalo je da se samoubistvo homoseksualno orijentisanog adolescenta smatra opravdanim i prihvatljivijim od samoubistva heteroseksualno orijentisanog adolescenta. Ovakvi rezultati su dobijeni od ispitanika istopolne i heteroseksualne orijentacije. Dakle, adolescenti smatraju da je samoubistvo opravdan odgovor mlade osobe na suočavanje sa sopstvenom homoseksualnom orijentacijom (Molloy, McLaren i McLachlan, 2003). Rezultati ovog istraživanja mogu se tumačiti kao odraz društvene atmosfere širom sveta u kojoj se podstiče neodobravanje homoseksualnosti i seksualnih manjina (Rieks, 2007).
Smatra se da stigma i diskriminacija u kontekstu homofobne kulture predstavljaju osnovni mehanizam suicidalnosti kod LGBT mladih (Meyer i sar., 2008; Russell, 2003). Odbacivanje od strane roditelja i drugih članova porodice predstavlja veoma snažan stresor za homoseksualno orijentisane i biseksualne mlade osobe. U nekoliko studija je utvrđena povezanost roditeljskog odbacivanja zbog seksualne orijentacije i povišenog rizika od pokušaja samoubistva istopolnih i biseksualnih mladih osoba (D’Augelli i sar., 2005; Ruan i sar., 2009). Jedno istraživanje je pokazalo da je učestalost prijavljenih pokušaja samoubistva mladih homoseksualno orijentisanih osoba starih između 21 i 25 godina, koje su roditelji odbacivali zbog njihove seksualne orijentacije tokom adolescencije, bila preko osam puta veća u odnosu na osobe koje su imale prihvatajuće roditelje (Ruan i sar., 2009). Na veliki uticaj roditeljskog odbacivanja ukazuju i alarmantni podaci – istopolne ili biseksualne osobe čine između 20 i 40 odsto mladih beskućnika u Americi (Ray, 2006). Pozitivna reakcija roditelja na autovanje povezana je sa manjim suicidalnim rizikom i boljim psihičkim zdravljem mlade osobe. Mentalno zdravlje mlade LGBT osobe može se naći u ozbiljnoj opasnosti ako ga oba roditelja odbacuju. Opasnost da će izvršiti samoubistvo je veći ako ona u svojoj kući ne dobija gotovo nikakvu podršku u procesu razvoja identiteta (D’Augelli, 2002).
Preuzeto iz publikacije: „Priručnik za rad sa mladim LGBT osobama i njihovim porodicama“, Jelena Srdanović Maraš i Vedrana Mirković, Izdavač: Udruženje građana Grupa „IZAĐI“
Mlade LGBT osobe i mentalno zdravlje
Mnoga istraživanja ukazuju na moguće negativne ishode razvoja LGBT identiteta, kao i na rizična ponašanja koja se mogu javiti kao destruktivni oblik suočavanja sa sopstvenim LGBT identitetom u okruženju gde se heteroseksualnost smatra normativom (Perrin, 2002). Ona obuhvataju i suicidalno ponašanje, kao i zloupotrebu supstanci.
Suicidalno ponašanje
Brojna istraživanja, koja su uglavnom sprovedena u SAD, Australiji i Velikoj Britaniji, ukazuju na povezanost suicidalnog ponašanja i seksualne orijentacije (Brown, 2002; Fergusson i sar., 1999; Silenzio, Pena, Duberstein, Cerel i Knoh, 2007; Spirito i Overholser 2003, O’Connor, Rasmussen i Hawton, 2009). Homoseksualno orijentisane osobe nalaze se u većoj opasnosti kako od pokušaja tako i od izvršenja samoubistva (Spirito i Overholser, 2003). Ovo je posebno izraženo u populaciji mlađih osoba muškog pola (De Graff, Sandford i Have, 2006). Određeni stresori, kao što su socijalna diskriminacija, autovanje, rodno netipizirano ponašanje, nisko samopoštovanje, zloupotreba supstanci, skitnja i bavljenje prostitucijom, navode se kao faktori koji doprinose povećanom suicidalnom riziku kod LGBT populacije (Remafedi, Farrow i Deisher, 1991).
Veza između seksualne orijentacije i pokušaja samoubistva dokumentovana je u mnogim istraživanjima (Mathy i sar., 2002). Mnogobrojne studije u Americi i drugim razvijenim zapadnim zemljama potvrđuju da je stopa pokušaja samoubistva viša kod LGBT osoba (Russell, 2003). Pokušaj samoubistva zabeležen je kod čak 12-19 odsto muškaraca homoseksualne ili biseksualne orijentacije (King i sar., 2008). Od ranih devedesetih godina prošlog veka, istraživanja populacije adolescenata koja su sadržala pitanje o seksualnoj orijentaciji postojano beleže dva do sedam puta veću učestalost ranijih pokušaja samoubistva među adolescentima koji su se izjasnili kao pripadnici LGBT populacije nego među njihovim heteroseksualnim vršnjacima (Remafedi, 2002; Russell i Joyner, 2001).
Istraživanje sprovedeno u Minesoti na velikom uzorku od čak 36.245 srednjoškolaca prosečnog uzrasta od petnaest godina pokazalo je da se kod adolescenata koji su sebe opisali kao homoseksualci ili biseksualci postoji sedam puta veći rizik od pokušaja samoubistva nego kod njihovih heteroseksualnih vršnjaka (Remafedi, French, Story, Resnik i Blum, 1998). Meta-analiza 19 studija je pokazala da se LGBT mladi u odnosu na heteroseksualne vršnjake nalaze u tri puta većoj opasnosti od suicidalnosti, kako od suicidalne ideacije tako u još većoj meri od pokušaja samoubistva, (Marshall i sar., 2011). Slični su nalazi i meta-analize 30 studija koja ukazuje na to da je opasnost od pokušaja samoubistva veća kod LGBT mladih nego kod njihovih heteroseksualnih vršnjaka (Hottes i sar., 2016).
Rezultati longitudinalne studije koja je sprovedena na Novom Zelandu ukazuju na to da su osobe stare dvadeset i jednu godinu koje su se identifikovale kao pripadnici LGBT populacije šest puta češće pokušale da izvrše samoubistvo jednom ili više puta od njihovih heteroseksualnih vršnjaka (Fergusson i sar., 1999). Kada su ponovo intervjuisane u starosti od dvadeset i pet godina, LGBT osobe su izvestile o statistički značajno većoj stopi pokušaja suicida u odnosu na prethodnu procenu, u poređenju sa heteroseksualnim vršnjacima (Fergusson i sar., 2005).
Podaci koji su dobijeni istraživanjem populacije mladića homoseksualne orijentacije u našoj sredini ukazuju na to da oni imaju intenzivniju suicidalnu ideaciju i da su u većem suicidalnom riziku u odnosu na heteroseksualno orijentisane vršnjake (Srdanović-Maraš, 2012).
Faktori rizika za suicidalno ponašanje LGBT osoba su uzrast (Hughes, 2003), pol (King i sar., 2008; Remafeldi, 1998; DeGraaf i sar., 2006) i postojanje mentalnih poremećaja (Cochran, Sulivan i Mays, 2003; Fergusson i sar., 1999). Međutim, rezultati svih studija naglašavaju društvene faktore kao faktore rizika za suicidalno ponašanje. Navode se diskriminacija, zlostavljanje i predrasude koje postoje u okruženju (King, i sar., 2008; McCabe, Bostwick, Hughes, West i Boyd, 2010), ali i odbacivanje od strane porodice i vršnjaka (D’Augelli i sar., 2001).
Prema pojedinim autorima, pokušaj suicida blisko je povezan sa uzrastom kada se gej osoba suočila sa svojom seksualnom orijentacijom i autovala drugima pre nego sa hronološkim uzrastom (Paul i sar., 2002).
Istraživanje koje su sproveli D’Augelli i Hershberger (1993) takođe govori u prilog tome da su istopolne osobe koje su pokušale da izvrše samoubistvo postale svesne svoje seksualne orijentacije u ranijem uzrastu, kao i da su dugo čekale pre nego što su se razotkrile drugima u poređenju sa istopolno orijentisanim osobama kod kojih se ne beleži pokušaj samoubistva. Neka istraživanja ukazuju i na činjenicu da su mlađe homoseksualne osobe, adolescenti, u većem riziku od suicidalnih ponašanja (DeGraaf i sar., 2006).
Rezultati studija opšte uzev pokazuju da je stopa pokušaja samoubistva veća kod gej/biseksualnih muškaraca nego kod lezbejki/biseksualnih žena (King i sar., 2008; Remafedi, 1998), kao i da se ovaj podatak ne može objasniti većom učestalošću psihijatrijskih poremećaja kod osoba muškog pola (De Graaf i sar., 2006). U opštoj populaciji je upravo suprotno, žene češće pokušavaju da izvrše samoubistvo (Kapamadžija, Šovljanski, Biro, 1989).
U opštoj populaciji mentalni poremećaji predstavljaju najsnažniji faktor rizika za suicidalno ponašanje (Apter, 2010; Hawton i Fortune, 2008; Kapamadžija, Šovljanski, Biro, 1989). Istraživanja pokazuju snažnu vezu između mentalnih poremećaja i pokušaja samoubistva i kod LGBT adolescentske populacije (Cochran i sar., 2003).
Studija sprovedena na Novom Zelandu, koju smo već pominjali, pokazala je da je povećana stopa pokušaja samoubistva kod mladih koji se identifikuju kao homoseksualno orijentisane osobe povezana sa značajno većom stopom depresije, generalizovanog anksioznog poremećaja i poremećaja ponašanja u odnosu na heteroseksualne mlade osobe. Homoseksualno orijentisane i biseksualne osobe su u šest puta većoj opasnosti od višestrukih mentalnih poremećaja od njihovih heteroseksualnih vršnjaka (Fergusson i sar., 1999). Nastavak studije, kada su ispitanici bili u dvadesetim godinama, pokazao je da je povećana opasnost od suicidalnog ponašanja kod homoseksualnih i biseksualnih osoba povezana sa depresijom, anksioznim poremećajima i zloupotrebom supstanci, kao i da je ova veza izrazitija kod mladića nego kod devojaka (Fergusson i sar., 2005).
Opasnost da će pokušati da izvrše samoubistvo veća je kod LGBT mladih nego kod njihovih heteroseksualnih vršnjaka.
Faktori rizika za suicidalno ponašanje LGBT osoba su diskriminacija, zlostavljanje i predrasude koje postoje u okruženju, ali i odbacivanje od strane porodice i vršnjaka.
Mentalni poremećaji i zloupotreba supstanci
Istraživanja ukazuju na to da su depresija, anksiozni poremećaji i zloupotreba supstanci 1,5 puta češći kod istopolnih i biseksualnih osoba u poređenju sa heteroseksualnim osobama (King i sar., 2008). Životna prevalenca anksioznih i poremećaja ponašanja veća je kod homoseksualnih i biseksualnih osoba nego kod onih koje sebe opisuju kao heteroseksualne.
Muškarci koji prijavljuju istopolna seksualna ponašanja ili privlačnost imaju veću prevalencu anksioznih i poremećaja raspoloženja (Bostwick i sar., 2010). Rezultati studije u okviru koje su istraženi socijalni i psihološki prediktori psihičkog zdravlja ukazuju na to da homoseksualno orijentisani muškarci tri puta češće ispunjavaju kriterijume za dijagnozu depresivnog poremećaja u odnosu na heteroseksualno orijentisanu kontrolnu grupu (Cochran i sar., 2003).
Istraživanja na velikim uzorcima ispitanika u Americi potvrdila su povezanost između diskriminacije i hostilnosti zbog seksualne orijentacije i povećanog rizika od zloupotrebe supstanci i razvoja drugih mentalnih poremećaja (Mays i Cochran, 2001; McCabe i sar., 2010).
Brojne studije ukazuju na vezu između mentalnih poremećaja i pokušaja samoubistva kod homoseksualnih i biseksualnih osoba koje ispoljavaju znake suicidalnog ponašanja. Ipak, mentalni poremećaji ne mogu u potpunosti da objasne više stope pokušaja samoubistava kod ovih osoba.
Rezultati jedne studije pokazuju da je nakon isključivanja uticaja mentalnih poremećaja utvrđeno da je stopa pokušaja suicida kod homoseksualnih i biseksualnih osoba dva do tri puta veća nego kod heteroseksualnih ispitanika (Belik i Sareen, 2010).
Znaci depresivnosti kod adolescenata:
- Promene u načinu funkcionisanja
- Neraspoloženost
- Slabija školska postignuća
- Socijalna izolacija
- Zloupotreba supstanci
- Suicidalna ideacija
- Pokušaji samoubistva
- Poremećaj sna i apetita
- Razdražljivost
Preuzeto iz publikacije: „Priručnik za rad sa mladim LGBT osobama i njihovim porodicama“, Jelena Srdanović Maraš i Vedrana Mirković, Izdavač: Udruženje građana Grupa „IZAĐI“
Moje viđenje rešavanja problema
Autor: Nemanja Suknjaja
Svaki čovek je u svom životu doživeo makar jednu tešku situaciju, bilo da je to gubitak bliske osobe, gubitak posla, nekog predmeta za koji je vezan, svađa, saobraćajna nezgoda ili bilo šta drugo, pa tako i ja.
U životu se mora sve proći, ja sam i sam prošao neke od stvari koje sam nabrojao, a i neke koje nisam. Uvek kada sam naišao na neki problem u svom životu, trudio sam se da nađem najoptimalnije rešenje, a ukoliko nisam mogao sam da se „iščupam” iz problema, zatražio bih pomoć od svojih najbližih. Iz tog razloga mislim da je veoma bitno da imamo barem jednu osobu koja će biti uvek tu za nas.
Ono najvažnije što sam uvek držao u glavi jeste da ne postoji problem bez rešenja, što savetujem i vama. Samo je na nama koliko smo uporni da pronađemo izlaz iz neke situacije. Mada, naravno, postoje problemi za koje moramo sačekati određeno vreme kako bismo bili u mogućnosti da ih rešavamo. Konkretno, ja kada mi je u rešavanju nekog problema potrebno vreme za sebe kako bih skrenuo misli ili razmislio o svemu, otići ću na trening, bazen ili na neko druženje. Svakom čoveku je potrebno vreme za sebe gde će izbaciti negativnu energiju kako bi mogao nastaviti pozitivno da gleda na dešavanja koja ga sustižu. Svakako je u redu malo „odmoriti mozak” kako bismo došli do boljeg rešenja ili kako bismo jednostavno nastavili normalno funkcionisati, ali nikako se ne sme bežati od problema, ma kakav on bio, moramo se suočiti sa njim jer smo jedino tako u plusu.
Na kraju bih želeo naglasiti da ukoliko osobu neki problem duboko ometa i ako nije moguće problem rešiti sam ili uz pomoć neke osobe iz našeg okruženja, treba biti slobodan i obratiti se stručnom licu koje nam može pružiti pomoć ili barem savet koji će biti od koristi.
komentar psihologa
Nikola skreće pažnju na veoma važne teme — temu upornosti, ali i pravilne brige o sebi kada je u pitanju rešavanje problema. Na sledećim linkovima možeš otkriti neke korisne načine za prevazilaženje najrazličitijih životnih situacija, a uvek su ti na raspolaganju i naši psiholozi putem chat-a, i druge službe kojima se možeš obratiti za podršku.
Ljubav prema sebi
Autor: Jasmina Miladinović
Upravo zbog ovog projekta imam priliku da i sada budem okružena mlađima od sebe, pa se kroz njihove priče i primere lako prisećam sebe iz srednjoškolskog perioda, te otuda i ideja o čemu bih pisala.
Dakle, prisećajući se sebe, svog načina razmišljanja u tom periodu, sa ove tačke gledišta mogu da primetim da sam nešto dobro radila iako toga verovatno nisam bila svesna tada. Želela bih da ukažem na jednu jako značajnu stvar za koju verujem da može doprineti zadovoljstvu u velikoj meri i mentalnom blagostanju.
Ističem da ljubav i briga o sebi i svojim potrebama utiču na kvalitet naših života. Ovde ne govorim o sebičluku ili egocentrizmu, već o tome da, ukoliko postoji samopoštovanje, ono će se odraziti na kvalitet u različitim sferama našeg života. Najpre, ukoliko negujemo osećaj ljubavi prema sebi, to znači da ćemo biti spremni da osluškujemo i zadovoljavamo želje sopstvenog bića, dozvoliti sebi da se glasno smejemo, dozvoliti sebi da budemo i ljuti, tužni, besni, radosni, džangrizavi, umorni, energični, na pravi način. To bi značilo i da poštujemo svoje vreme, obaveze, hobije.
Tretirajući sebe na određen način, dajemo primer drugima kako se mogu ponašati
prema nama.
Zadovoljstvo koje proizlazi iz pažnje prema sebi doprineće da budemo bolji za druge jer kada se dobro osećamo, slobodni smo da nasmejemo druge, prisutniji smo za njihove priče, otvoreni smo ka novim iskustvima.
S obzirom na kompleksnost našeg funkcionisanja, evidentna je povezanost ličnog zadovoljstva i načina na koji se ona odražava na nas same, naše odnose i druge ljude jer su sreća i smeh zarazni.
Svako ima prava da brine o sebi i svojim potrebama. Zato, kada druga osoba iskaže svoje potrebe, treba ego staviti po strani i dati joj prostora da ih zadovolji. Treba ponavljati da je u redu poštovati sebe jer to ne isključuje poštovanje drugih, i poštovati svoje vreme, želje, potrebe, osećanja, ali i tuđa. U svemu treba pronaći meru, način da se nešto izrazi, a da ne povredimo druge.
Činjenica je da me je, iako nisam u tom periodu znala sa sigurnošću šta radim, doza dostojanstva i ljubavi prema sebi spasila mnogih toksičnih odnosa, gubljenja vremena na odnose u kojima se osećam loše i kršenje sopstvenih granica koje jasno treba postaviti, i na taj način mi pomogla da sačuvam mentalno blagostanje. Naravno, sve je ovo bio proces, i sazrevanja i obilkovanja, i ukoliko se ti trenutno nalaziš u tom procesu, uvek imaj na umu da ono čemu posvetiš pažnju raste.
komentar psihologa
Jasminina inspirativna priča otvara mnoge izuzetno važne teme. Na sledećim linkovima možeš pronaći više informacija o njima.
Nauči kako da poboljšaš brigu o sebi i svom mentalnom zdravlju:
- Mentalno zdravlje i ti: ne plaši se da potražiš pomoć!
- Recepti za brigu o sebi
- Tinejdžeri i emocije: ne plaši se onoga što osećaš
Saznaj kako da ojačaš svoje samopouzdanje i da se zauzmeš za sebe:
- Prekini začarani krug, (po)veruj u sebe
- Asertivna komunikacija ili “zlatna sredina” – kako je postići?