Svaki problem svakoj osobi izgleda drugačije i svakome je njegov problem najveći i najteži, svako ima svoje rešenje za koje misli da je najbolje, zato i jeste sve okej.
Kao jedna od starijih vršnjačkih edukatorki u oblasti mentalnog zdravlja, drago mi je da se sada, više nego kada sam ja bila u srednjoj školi, raširila svest i potreba da brinemo o mentalnom zdravlju, jedni o drugima i da budemo u tom procesu tu, jedni za druge, uz puno uvažavanje...
Priča počinje aprila 2002. I pored vidljivog deformiteta grudne kosti, rođena sam s najvišim ocenama — kako se to desilo, niko od doktora nije imao odgovor za mojih skoro 20 godina života.
Svi mi bar ponekad sebi kažemo da ćemo malo kasnije da obavimo neki zadatak koji nam nije baš omiljen i umesto toga se posvetimo nečemu u čemu više uživamo. Iako je to ponekad u redu, na duže staze nam ipak može doneti više štete nego koristi.
Znam, sve ste već čuli. Hiljadu saveta i još toliko izgovorenih „samo misli pozitivno”. Sve ih slušate i razumete, ali vam se čini da svi koji govore ne razumeju vas. Znam kako je to, ovako nekako? Tužni ste ili ljuti, a oko vas govore „misli pozitivno”.
Dugo sam pokušavao da se uklopim u društvo. Oduvek sam imao drugačije hobije od svojih školskih vršknjaka, drugačiji stil oblačenja.
Kada sam se doselila i krenula u školu, u potpunosti sam razumela zašto me, ne samo svi iz škole, nego sva deca iz kraja, ismevaju zbog naglaska i govorne mane.