Nekada je veoma teško započeti razgovor o problemu koji nas muči. Plašimo se da nas drugi neće razumeti, da će umanjiti značaj onoga što proživljavamo, da će nas možda osuditi ili čak i odbaciti.
Iako nije uvek jednostavno da se neki od ovih rizika uoči, bitno je da osvestimo da svaki od njih može igrati značajnu ulogu u životima kako naših najbližih, tako i nas samih. Jedno naizgled obično pitanje „Kako si?“ može promeniti čitav niz posledičnih događaja, samo ako se na njega odgovori...
Ukoliko razmišljaš o psihoterapiji, verovatno se preispituješ (u smislu da li bi tebi pomogla da se osećaš bolje) i verovatno se pitaš kako to izgleda u praksi. Koliko tačno traje jedan susret, o čemu se priča i slično.
Emocionalna nedostupnost podrazumeva stanje u kom osoba nije spremna ili ne može/ ne ume da izrazi svoje emicije i da se emocionalno poveže sa drugom osobom. Ovo stanje primarno ima zaštitnu funkciju (osoba ne dolazi u kontakt sa sopstvenom ranjivošću) ali istovremeno onemogućava uspostavljanje i razvoj bliskosti – potpuno emocionalno...
Kao jedna od starijih vršnjačkih edukatorki u oblasti mentalnog zdravlja, drago mi je da se sada, više nego kada sam ja bila u srednjoj školi, raširila svest i potreba da brinemo o mentalnom zdravlju, jedni o drugima i da budemo u tom procesu tu, jedni za druge, uz puno uvažavanje...
Priča počinje aprila 2002. I pored vidljivog deformiteta grudne kosti, rođena sam s najvišim ocenama — kako se to desilo, niko od doktora nije imao odgovor za mojih skoro 20 godina života.
Ponekad ti se može činiti da je život nepodnošljiv. Ali i tada je podnošljiv. Uvek možeš da odlučiš da uprkos svemu nastaviš dalje i sačekaš da se stvari malo poboljšaju.