Svaki čovek je u svom životu doživeo makar jednu tešku situaciju, bilo da je to gubitak bliske osobe, gubitak posla, nekog predmeta za koji je vezan, svađa, saobraćajna nezgoda ili bilo šta drugo, pa tako i ja.
U životu se mora sve proći, ja sam i sam prošao neke od stvari koje sam nabrojao, a i neke koje nisam. Uvek kada sam naišao na neki problem u svom životu, trudio sam se da nađem najoptimalnije rešenje, a ukoliko nisam mogao sam da se „iščupam” iz problema, zatražio bih pomoć od svojih najbližih. Iz tog razloga mislim da je veoma bitno da imamo barem jednu osobu koja će biti uvek tu za nas.
Ono najvažnije što sam uvek držao u glavi jeste da ne postoji problem bez rešenja, što savetujem i vama. Samo je na nama koliko smo uporni da pronađemo izlaz iz neke situacije. Mada, naravno, postoje problemi za koje moramo sačekati određeno vreme kako bismo bili u mogućnosti da ih rešavamo. Konkretno, ja kada mi je u rešavanju nekog problema potrebno vreme za sebe kako bih skrenuo misli ili razmislio o svemu, otići ću na trening, bazen ili na neko druženje. Svakom čoveku je potrebno vreme za sebe gde će izbaciti negativnu energiju kako bi mogao nastaviti pozitivno da gleda na dešavanja koja ga sustižu. Svakako je u redu malo „odmoriti mozak” kako bismo došli do boljeg rešenja ili kako bismo jednostavno nastavili normalno funkcionisati, ali nikako se ne sme bežati od problema, ma kakav on bio, moramo se suočiti sa njim jer smo jedino tako u plusu.
Na kraju bih želeo naglasiti da ukoliko osobu neki problem duboko ometa i ako nije moguće problem rešiti sam ili uz pomoć neke osobe iz našeg okruženja, treba biti slobodan i obratiti se stručnom licu koje nam može pružiti pomoć ili barem savet koji će biti od koristi.
komentar psihologa
Nikola skreće pažnju na veoma važne teme — temu upornosti, ali i pravilne brige o sebi kada je u pitanju rešavanje problema. Na sledećim linkovima možeš otkriti neke korisne načine za prevazilaženje najrazličitijih životnih situacija, a uvek su ti na raspolaganju i naši psiholozi putem chat-a, i druge službe kojima se možeš obratiti za podršku.
Upravo zbog ovog projekta imam priliku da i sada budem okružena mlađima od sebe, pa se kroz njihove priče i primere lako prisećam sebe iz srednjoškolskog perioda, te otuda i ideja o čemu bih pisala.
Dakle, prisećajući se sebe, svog načina razmišljanja u tom periodu, sa ove tačke gledišta mogu da primetim da sam nešto dobro radila iako toga verovatno nisam bila svesna tada. Želela bih da ukažem na jednu jako značajnu stvar za koju verujem da može doprineti zadovoljstvu u velikoj meri i mentalnom blagostanju.
Ističem da ljubav i briga o sebi i svojim potrebama utiču na kvalitet naših života. Ovde ne govorim o sebičluku ili egocentrizmu, već o tome da, ukoliko postoji samopoštovanje, ono će se odraziti na kvalitet u različitim sferama našeg života. Najpre, ukoliko negujemo osećaj ljubavi prema sebi, to znači da ćemo biti spremni da osluškujemo i zadovoljavamo želje sopstvenog bića, dozvoliti sebi da se glasno smejemo, dozvoliti sebi da budemo i ljuti, tužni, besni, radosni, džangrizavi, umorni, energični, na pravi način. To bi značilo i da poštujemo svoje vreme, obaveze, hobije.
Tretirajući sebe na određen način, dajemo primer drugima kako se mogu ponašati prema nama.
Zadovoljstvo koje proizlazi iz pažnje prema sebi doprineće da budemo bolji za druge jer kada se dobro osećamo, slobodni smo da nasmejemo druge, prisutniji smo za njihove priče, otvoreni smo ka novim iskustvima. S obzirom na kompleksnost našeg funkcionisanja, evidentna je povezanost ličnog zadovoljstva i načina na koji se ona odražava na nas same, naše odnose i druge ljude jer su sreća i smeh zarazni.
Svako ima prava da brine o sebi i svojim potrebama. Zato, kada druga osoba iskaže svoje potrebe, treba ego staviti po strani i dati joj prostora da ih zadovolji. Treba ponavljati da je u redu poštovati sebe jer to ne isključuje poštovanje drugih, i poštovati svoje vreme, želje, potrebe, osećanja, ali i tuđa. U svemu treba pronaći meru, način da se nešto izrazi, a da ne povredimo druge.
Činjenica je da me je, iako nisam u tom periodu znala sa sigurnošću šta radim, doza dostojanstva i ljubavi prema sebi spasila mnogih toksičnih odnosa, gubljenja vremena na odnose u kojima se osećam loše i kršenje sopstvenih granica koje jasno treba postaviti, i na taj način mi pomogla da sačuvam mentalno blagostanje. Naravno, sve je ovo bio proces, i sazrevanja i obilkovanja, i ukoliko se ti trenutno nalaziš u tom procesu, uvek imaj na umu da ono čemu posvetiš pažnju raste.
komentar psihologa
Jasminina inspirativna priča otvara mnoge izuzetno važne teme. Na sledećim linkovima možeš pronaći više informacija o njima.
Nauči kako da poboljšaš brigu o sebi i svom mentalnom zdravlju:
Autor: Milica, 20, studentkinja prava, volonterka Unicef-a, clanica Unicefovog odbora za mentalno zdravlje
Nešto kasnije u životu, u svojoj glavi uporedila sam sebe s princezom iz Diznijevog crtanog filma, pa sam znala da kažem da su medicinski radnici koji su me ocenjivali bili moje dobre vile koje su mi prorekle lep život, a moj deformitet ona zla vila koja nije bila pozvana na proslavu rođenja princeze, pa me je proklela — iako sam znala da sam za svoj život danas većinski sama zaslužna.
Najvažniju ulogu u mom detinjstvu odigrali su moji roditelji — trudili su se da se od mojih odlazaka kod lekara „ne diže prevelika prašina”, i dozvoljavali su mi da se igram i u igri padam kao sva druga deca. Danas shvatam koliko mi je mirna glava pre ulaska u pubertet bila značajna jer je on ubrzo postao haos za mene. Svesna situacije u kojoj se nalazim, u drugoj polovini osnovne škole počela sam da skrivam svoj deformitet, što je bilo lako jer se on ne vidi stalno. Moja sklonost ka pisanju učinila me je prepoznatljivom u sredini u kojoj sam živela, a za moj deformitet znale su samo dve osobe iz mog odeljenja jer nisam želela da me ljudi prepoznaju po njemu, da me vezuju za njega, sažaljevaju i jer sam se plašila ismevanja. Pubertet mi je, naravno, uneo more nesigurnosti u telo i njegov fizički izgled, i moja „rupa” u grudima bila mi je sve samo ne lepa.
Pred kraj osnovne škole, niz lekara na koje su me uputili nakon sistematskog pregleda učinili su da se osetim pomalo uplašeno, ali kako moji nisu dizali frku, i ja sam bila uglavnom okej. Period u kom sam krenula da se mirim sa svojim grudnim košem i gradim svoje samopouzdanje prekinuo je doktor s rečenicom „Meni je ovo ružno, ja bih ovo operisao”. Upoznavanje sa detaljima operacije i izlaganje brojnim pregledima i CT snimanju u istom danu doveli su do toga da se u meni sve lomi, da mi svi mogući scenariji prolaze kroz glavu, brinulo me je to što, ako završim na operaciji, vrlo lako neću moći da upišem srednju sa svojom generacijom, i to kako ću uopšte položiti maturske ispite, plašila sam se totalne anestezije, reakcija ljudi…
Uprkos tome, i zahvaljujući beskrajnoj podršci moje tadašnje razredne i jedina dva prijatelja koje sam još ranije uputila, uspela sam da održim svoje zdravstveno stanje u tajnosti u onoj meri u kojoj mi je bilo komforno. Nakon prikupljanja mišljenja raznih lekara, morala sam da donesem odluku — da se operišem dobrovoljno ili da odustanem. Bila sam preplašena i usprotivila sam se operaciji, a roditelji su me umirli rečima da će moju odluku podržati sve dok deformitet ne ugrožava moje zdravlje. Ipak, bilo je posledica — svaki odlazak kod lekara izazivao je strah i anksioznost do te mere da sam čekajući na preglede u glavi tražila puteve napolje jer nisam želela budem u bilo kojoj zdrastvenoj ustanovi.
Upisala sam gimnaziju i od početka su nam pominjali studiranje, što me nije me pogađalo sve do treće godine, kad sam shvatila da pojma nemam šta dalje. Noć pred svoj 18. rođendan sela sam da detaljno popričam sama sa sobom, što je bilo moguće jer smo svi bili zatvoreni zbog pandemije. Razmišljala sam najpre o tome kako mogu da promenim svoj odnos prema odlascima kod lekara, a potom o faksu, karijeri i budućnosti. Kao pijan plota, ceo život se držim rečenice Duška Radovića — „Čovek u životu mora biti pametan samo dva puta, kad bira zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan čitavog života.” Shodno njoj, stavila sam sve svoje želje i snove na papir, ali pored njih i svoje dijagnoze. Tada sam se zapitala sledeće: „Pa dobro, da li će iko ikada mene ovakvu želeti da zaposli? Da li će svi moji kvaliteti ikada moći da nadomeste moj deformitet? Kome treba radnik koji će suviše često morati na bolovanje od minimum 6 meseci (jer oporavak od operacije zahteva minimum tri meseca ležanja u bolnici, i još tri kućnog lečenja)?”Zatim idu i pitanja poput: „Da li ću čitav život morati da zavisim od roditelja? Da li ću ikada moći da ostvarim svoju želju da budem nezavisna žena s karijerom? Da li ću moći da prihvatim ako ne uspem zbog deformiteta?” I, naravno: „Da li će iko moći da me zavoli zbog mog deformiteta i svega što ide s njim?”
slika iz arhive autora
Iako sam posle toga počela malo bolje da se nosim sa deformitetom, koji mi je u neku ruku pomogao i da odaberem karijeru, i dalje se nisam usuđivala da ga otkrijem. Tog leta želela sam da, kao i druge devojke mojih godina, u izlasku obučem majicu ili haljinu sa dubokim izrezom, ali nisam. Skoro godinu dana kasnije, pronašla sam kombinezon za maturu kakav sam zamislila, ali je izrez ponovo bio dubok dovoljno da se deformitet vidi. Kada sam ga probala, na prvu loptu moja reakcija je bila: „Ja ovo ne oblačim, nema šanse”. Gledajući sebe u ogledalu, ipak sam prelomila — „Oblačim ga, pa šta god bude”. Tog juna sam se prvi put osetila potpuno sigurno u svom telu. Bila sam svesna da se deformitet vidi, mislila sam na moguće reakcije ljudi, ali to nije bilo dovoljno da me učini nesigurnom. Umesto ogrlice, s ponosom sam nosila na grudima svoj deformitet. Osećaj je bio najlepši na svetu.
U tom periodu sam prvi put i progovorila o deformitetu s drugim ljudima. Njihova reakcija? — „Ti imaš deformitet?! Ali, ne vidi se. Pa nikad mi ne bi palo na pamet!” Kao da me je neko polio kofom hladne vode posle ovoga. Tad sam shvatila da sam se skrivala i živela kao deo svog deformiteta, a zapravo je bilo obrnuto — moj deformitet je bio samo deo mene. Da, on oblikuje moj život u nekoj meri, ali nije moj život.
Nakon toga, devojčica kojoj je jednom izrečena prognoza da joj srce neće kucati kako treba i da neće disati punim plućima, stegla je u ruci svoju istoriju bolesti, preselila se u drugi grad i priključila projektu #izmogugla. Slušajući priče drugih mladih ljudi koje su učinile da se i sama osetim bolje, shvatila sam da mi je žao što gotovo 20 godina ja nisam smela da ispričam svoju. Danas im kažem hvala jer su me podstaktli da koristim novu eru, širim svest i budem novim klincima neko ko su oni bili meni kada sam ih prvi put čula.
Dok pišem ovo s knedlom u grlu imam da ti kažem:
Hej, sve može biti okej!
Ako nije,
To JE sve okej.
Seti se da pišem ovo dok gutam kndele i samim tim nemoj nikada da pomisliš da se lošije nosiš sa svojim invaliditetom jer ne smeš/ne želiš o njemu da pričaš. Znam da ne želiš biti ono dete koje u porodicu unosi brigu, da bratu i sestri ne želiš da oduzimaš tatu i mamu zbog tvojih pregleda, ali, veruj, mi nije tako jer, da nije tebe, oni verovatno nikad ne bi znali koliko su redovne kontrole važne.
Lepota je u oku posmatrača — jao, koji kliše. Ipak, ako te neko voli, voli te zbog tebe iznutra, a ako traži razlog spolja, onda to i nije prava ljubav. Isto važi i za tebe — skroz je okej da nekad ne voliš ono što vidiš u ogledalu. Roditelji, i svi ostali — ne brinite ako nekad ne znate kako da nam pomognete. Važno nam je samo da budete tu, takvi kakvi jeste.
komentar psihologa
Miličina priča je priča o hrabrosti i istrajnosti koja može poslužiti kao inspiracija svima nama! Svi mi imamo bar nešto što nam se kod nas ne dopada, što čini da se osećamo nesigurno, što nas sputava da se opustimo i prepustimo lepim iskustvima u životu, a borba sa nama samima nije nimalo laka. Ali, kada skupimo tu hrabrost da zavolimo sebe uprkos svojim nedostacima, kada uvidimo da pored njih imamo i mnogo drugih kvaliteta koji su brojniji, stvari mogu značajno da se promene. Ukoliko si spreman/a da se upustiš u putovanje ka većoj sigurnosti i ljubavi prema sebi, pogledaj sledeće linkove:
