Autorka teksta: Marija Riđošić
Da li mnogo više stvari činiš za druge nego za sebe? Da li umeš da kažeš ne? Da li misliš da vrediš samo kada si koristan/a? Da li smatraš da si odgovoran/a za tuđu sreću? Misliš li da se drugima nećeš svideti ako budeš ono što jesi? Osećaš li da te drugi iskorišćavaju? Plašiš li se da će te drugi odbaciti? Želiš li da kontrolišeš način na koji će te drugi videti?
Život postaje izuzetno iscrpljujući kada tuđe potrebe stalno stavljamo ispred svojih. Zato je važno pitanje: Kako da prestanem da udovoljavam drugima i da stavim sebe na prvo mesto? Kako da počnem da postavljam granice?
Postojanje granica i njihovo poštovanje je jako važno. Kao što svaka država na svetu ima svoje granice, tako ih ima i svaka osoba, bila toga svesna ili ne. Često se osećamo kao da ih nemamo, ukoliko su nam konstantno bile probijane u detinjstvu – ako su nam često govorili šta da radimo, šta da mislimo i kako da se osećamo. Da bismo imali zdrav odnos sa sobom i drugima, kao odrasle osobe možemo da naučimo kako da postavljamo granice.
Za početak da slušamo sebe i budemo to što jesmo. Ako se javi strah, stid, krivica i ostale ,,neprijatne’’ emocije, da i pored toga budemo istrajni. Da iskažemo ono što (ne) želimo bez pravdanja. Za ovo je preduslov da znamo svoje potrebe i šta je to što (ne) želimo. Da smemo da kažemo ne kada želimo da kažemo ne, bez obzira na doživljaj krivice ili na tuđu reakciju.
Neprijatne emocije se javljaju kada radimo nešto nepoznato, nešto novo. Npr. ako smo odrastali u porodici gde su galama i uvrede bile svakodnevnica, to postaje za nas ono što je poznato, pa znamo kako da se nosimo s tim kada odrastemo.
Biće nam poznato/jasno kako da se svađamo, a neprijatno kada je sve mirno i nema svađe. To ne znači da je bolje da izbegavamo konflikte, već da je ok i kad je sve mirno, jer to nije opasno – nije samo “zatišje pred buru”. Treba nam neko vreme da se naviknemo na novo i nepoznato. Isto tako, prirodno je da osećamo krivicu kada tek počnemo da govorimo “ne”, ako smo do sad uvek govorili “da” i kad želimo da kažemo “ne”.
Kada je udovoljavanje drugima ono što je poznato i na šta smo navikli, treba nam neko vreme da počnemo da budemo ok i sa postavljanjem granica. Ali u redu je i ako osećaš krivicu, ljudska bića ne moraju uvek da budu srećna, u redu je ako ti je neprijatno, možeš to da podneseš. A svako ima pravo da reaguje na naše granice onako kako želi, neko će ih poštovati, neko će se naljutiti… Mi ne možemo da kontrolišemo kako će neko da reaguje.
Možeš da postaviš granice i zauzmeš se za sebe na asertivan način, bez pravdanja! Na primer:
,,Hvala na pozivu, ali neću moći da dođem.’’
,,Baš lepo od tebe što brineš, i želiš da me zaštitiš, ali ovaj put želim sam/a da donesem odluku.’’
,,Znam da si pretrpan poslom i volim da provodim vreme sa tobom, ali mi se ne sviđa što si danas zakasnio/la. Molim te, sledeći put mi javi ranije ukoliko sumnjaš da ćeš stići na vreme?’’ ili ,,Znam da ti je bilo bitno da se nađeš sa drugovima i volim da provodim vreme sa tobom, ali mi se ne sviđa što si danas zakasnio/la. Ukoliko sledeći put zakasniš, neću te čekati.’’
Nije uvek prijatno, pogotovo kada tek počnemo da postavljamo granice, ali vremenom, što nam je poznatije, bude sve lakše i prijatnije. Možda u tom momentu nećemo odmah osećati zadovoljstvo, jer smo navikli na drugačije obrasce, ali što više uspostavljamo granice, taj obrazac postaje poznatiji i osećamo se prijatnije sa njim, a i zadovoljniji smo sobom.
Važne informacije
Ukoliko se suočavaš sa bilo kakvim teškim osećanjima, a nemaš kome da se poveriš u svom okruženju, bitno je da se setiš da uvek ima onih koji su zainteresovani, spremni i sposobni da razumeju kroz šta trenutno prolaziš. Ne moraš da kažeš ni svoje ime da bi dobio/la vreme i priliku da središ svoje misli i osećanja.
Informacije o brojevima telefona preko kojih možeš anonimno (bez predstavljanja) dobiti besplatnu pomoć su dostupne na linku:
Na sledećim linkovima možeš naći korisne informacije o traženju pomoći i emocionalne podrške:
