Author: Ivan Pomorisac

Mentalno zdravlje iz ugla psihoterapeuta

Posted on by Ivan Pomorisac

Autorka teksta: Marija Riđošić

Mentalno zdravlje se odnosi na stanje emocionalnog, psihološkog i socijalnog blagostanja pojedinca. Ono uključuje sposobnost suočavanja sa stresom, efikasno upravljanje emocijama, održavanje zdravih odnosa i sposobnost prilagođavanja promenama i izazovima života. Psihoterapeuti, kroz edukaciju, podršku i razvoj boljih strategija za suočavanje sa stresom, često rade na prevenciji, odnosno na očuvanju mentalnog zdravlja.

Mentalno zdravlje nije samo odsustvo mentalnih poremećaja, već podrazumeva aktivnu usmerenost na dobrobit i blagostanje pojedinca. Prema Svetskoj Zdravstvenoj Organizaciji (SZO), ,,mentalno zdravlje je subjektivno blagostanje, percipirana samoefikasnost, autonomija, kompetencija, međugeneracijska zavisnost i samoaktualizacija nečijeg intelektualnog i emocionalnog potencijala “.

Mentalno zdravlje uključuje:

  • Emocionalnu stabilnost (sposobnost prepoznavanja, razumevanja i efikasnog upravljanja emocijama),
  • Socijalnu povezanost (održavanje zdravih međuljudskih odnosa i podršku od strane porodice, prijatelja i društvene zajednice),
  • Samopouzdanje i samopoštovanje (razvijanje pozitivne slike o sebi i doživljaj lične vrednosti),
  • Sposobnost uspešnog suočavanja sa stresom (razvijanje adekvatnih strategija za suočavanje sa životnim izazovima i stresom),
  • Realizaciju ličnih potencijala (rad na razvoju svojih interesovanja i talenata, kao i postizanje ličnih ciljeva),
  • Socijalnu pravdu i jednakost (priznavanje važnosti pravičnih društvenih struktura i podrška jednakim pravima za sve).

Da bi psihoterapija bila uspešna potrebno je da u terapijskom procesu aktivno učestvuju i terapeut/i i klijent/i. Razmena između njih se odvija u sigurnom prostoru. To je sredina koja je zaštićena od spoljnjog sveta, bezbedna za klijenta, pa uz pomoć i podršku terapeuta, klijent ima mogućnost da se suočava sa svojim problemima.

Zašto je u psihoterapijskom kontaktu toliko bitan sadašnji trenutak (ovde i sada)?

Zato što svi mi možemo nešto da uradimo isključivo u sadašnjem trenutku. Naravno da uzroci problema najčešće sežu u daleku prošlost (često u rano detinjstvo). Međutim sama prošlost je nepromenljiva (već se dogodila, prošla je). Ona nam sada predstavlja samo banku iskustvenih podataka.

Tokom psihoterapijskog procesa, kao klijenti uviđamo da su stavovi koje imamo o sebi i o svetu, a koji nas sada koče u razvoju, doneti u detinjstvu i zasnovani na iskustvu iz detinjstva, na opažanju iz perspektive deteta. Tada su bili funkcionalni, ali više nisu! Zato je neophodno da ih preispitamo i izmenimo u skladu sa sadašnjim životnim okolnostima.

Mentalno zdravlje iz ugla psihoterapeuta podrazumeva holistički pristup koji uključuje emocionalni, kognitivni i socijalni aspekt pojedinca, a psihoterapijski proces je uvek usmeren na dobrobit klijenta.

Važne informacije

Ukoliko se suočavaš sa bilo kakvim teškim osećanjima, a nemaš kome da se poveriš u svom okruženju, bitno je da se setiš da uvek ima onih koji su zainteresovani, spremni i sposobni da razumeju kroz šta trenutno prolaziš. Ne moraš da kažeš ni svoje ime da bi dobio/la vreme i priliku da središ svoje misli i osećanja.

Informacije o brojevima telefona preko kojih možeš anonimno (bez predstavljanja) dobiti besplatnu pomoć su dostupne na linku:

SOS centar

Na sledećim linkovima možeš naći korisne informacije o traženju pomoći i emocionalne podrške:

Podrška
Imaš problem? Odvaži se, potraži pomoć!
Kako ponovo (za)voleti život: ne plaši se da potražiš podršku!

Kako razgovor može da pomogne?

Posted on by Ivan Pomorisac

Autorka teksta: Marija Riđošić

Nekada imamo utisak da će nas preplaviti teška osećanja i da nećemo moći da ih zaustavimo ako počnemo skroz otvoreno da pričamo o tome što nas muči. Plašimo se da ćemo tako postati i ostati potpuno ranjivi, da nećemo više moći da funkcionišemo…

Sasvim je prirodna potreba da se zaštitimo! Zato radije ne pokrećemo teme koje su za nas zastrašujuće ili bolne.

Istovremeno, svakome od nas je potrebna mogućnost da istražimo ono kroz šta prolazimo, da bolje čujemo sebe, da bolje razumemo teškoće sa kojima se suočavamo. Za taj proces nam je potrebno neko potpuno sigurno mesto, a često i neka pouzdana, dobronamerna osoba – neko kome verujemo. Nekada je nemoguće da sami sredimo haos koji imamo u glavi, posebno kada nas preplave emocije. Zato je značajan razgovor sa drugom osobom.

Povezivanje sa drugima nam daje mogućnost ogledanja, a vremenom i potpunog samorazumevanja i samoprihvatanja. Isto kao kada gledamo naše lice u ogledalu – nešto nam se na prvi pogled uopšte neće svideti, ali, posle nekog vremena ogledanja, i neophodnu dobronamernost, možemo videti šta i kako možemo da promenimo da bi smo se više sviđali sebi.

Isto se dešava i tokom razgovora sa dobronamernom i prihvatajućom osobom – dobijamo mogućnost da bolje spoznamo sebe i ono kroz šta trenutno prolazimo. Ovi razgovori mogu biti neprijatni, ali su veoma dragoceni – isceljujući.

Izuzetno je važno da imamo bar jednog dovoljno prisutnog i podržavajućeg sagovornika, koji nas razume i prihvata nas bez ikakvog osuđivanja. U momentima kada se osećamo usamljeno, nesigurno, neodlučno, važno je potražiti nekoga za poverljiv razgovor.

Spoznaja da neko želi da nas sasluša i da bude tu za nas umanjuje osećaj usamljenosti. Razgovor može da pomogne da dođemo do neophodnih odgovora ili da se bar rasteretimo.

Pronađi odgovarajućeg sagovornika

Ukoliko ga nemamo u svom okruženju, a mnogi ga nažalost nemaju, takvog podržavajućeg sagovornika uvek možemo pronaći u organizacijama koje su namenjene pružanju emocionalne podrške i pomoći. U centru Srce volontiraju obučeni dobronamerni ljudi koji svakodnevno vode upravo ovakve razgovore. Nismo svi isti, ali nam je svima potreban iskren razgovor bez osuđivanja, a pun podrške. 

Centar Srce je organizacija koja se bavi pružanjem emocionalne podrške i prevencijom samoubistva. Svakoga dana od 14h do 23h volonteri vode razgovore putem besplatne telefonske linije (0800 300 303), mejla (vanja@centarsrce.org) i četa (sajt Centar Srce).

Važne informacije

Ukoliko se suočavaš sa bilo kakvim teškim osećanjima, a nemaš kome ili ne znaš kome smeš da se poveriš u svom okruženju, nadam se da Ti je ovaj tekst dao veru ili bar nadu da ima onih koji su zainteresovani, spremni i sposobni da razumeju kroz šta trenutno prolaziš. Nema nikakvog rizika da taj razgovor može dodatno da iskomplikuje tvoj život, jer ne moraš da kažeš ni svoje ime da bi dobio/la vreme i priliku da središ svoje misli i osećanja.

Pored Centra Srce, besplatnu pomoć i emocionalnu podršku možeš dobiti i na ovim brojevima telefona: 0800 309 309 i 0800 001 002. Oni rade tokom celog dana (24 sata) – uvek ih možeš besplatno pozvati.

Postoje i drugi brojevi telefona koje možeš pozvati u različitim terminima. Informacije o njima su dostupne na linku:

SOS centar

Ova pomoć je besplatna, bezbedna po Tebe i imaš mogućnost da ostaneš anoniman/a. Zato, kada se osećaš usamljeno, slobodno nazovi i traži pomoć i podršku.

Na sledećim linkovima možeš naći korisne informacije o traženju pomoći i emocionalne podrške:

Podrška

Ne plaši se da tražiš podršku.

Faktori rizika za samoubistvo

Posted on by Ivan Pomorisac

Autorka teksta: Marija Riđošić

Samoubistvo je čin kojim čovek sebi svesno i namerno oduzima život. Iako to može učiniti iz različitih razloga, kada govorimo o samoubistvu, najčešće imamo u vidu “očajničko rešenje” za trpljenje koje izgleda bezizlazno – kada se osobi život čini nepodnošljivim i ne vidi nikakvu mogućnost da bi se mogla desiti neka pozitivna promena. Dobro je imati u vidu da je rizik da će neko pokušati ili počiniti samoubistvo veći tamo gde postoje:

  • mentalni poremećaj, posebno depresija, ali i shizofrenija, poremećaji ličnosti ili anksiozni poremećaj;
  • alkoholizam i druge zavisnosti od psihoaktivnih supstanci;
  • hronična ili neizlečiva telesna bolest, naročito ako je udružena sa neizdrživim bolovima i patnjom;
  • psihička kriza (bilo da je izazvana gubitkom bliske osobe, prekidom emotivne veze, gubitkom posla, neuspehom u obrazovanju, porodičnim problemima itd, ili je razvojnog karaktera – npr. adolescentska kriza);
  • pretrpljena trauma ili zlostavljanje, bilo koja vrsta zlostavljanja;
  • raniji pokušaj samoubistva (posebno prve godine nakon pokušaja);
  • samoubistvo člana porodice ili prijatelja;
  • problemi u odnosima ili raskidi sa supružnikom, partnerom, roditeljima, prijateljem;
  • gubici: bliskih osoba, posla (penzionisanje/otpuštanje), dela tela, zdravlja;
  • socijalna izolacija;
  • fizička izolacija;
  • brige povezane sa zaposlenjem ili nemogućnošću zaposlenja;
  • finansijski problemi;
  • pravljenje plana i dostupnost sredstava kojima će se izvršiti samoubistvo.

Iako nije uvek jednostavno da se neki od ovih rizika uoči, bitno je da osvestimo da svaki od njih može igrati značajnu ulogu u životima kako naših najbližih, tako i nas samih. Jedno naizgled obično pitanje „Kako si?“ može promeniti čitav niz posledičnih događaja, samo ako se na njega odgovori iskreno.

Sasvim je razumljivo da nam se spremnosti na otvoren i iskren razgovor razlikuju i da može biti teško čuti da se neko koga volimo ne oseća dobro. Ipak, dobro je zapamtiti da mogućnost za razgovor predstavlja put ka rešavanju problema. Doživljaj usamljenosti se smanjuje onda kada sa nekim podelimo teškoće sa kojim se nosimo i kada nas taj neko prihvati – sa svim našim mislima i osećanjima.  

Zato je značajno kada ljude zainteresovano pitamo „Kako si?“, ali i da budemo spremni da sami kažemo „Nisam dobro“ kada se osećamo tako. Ukoliko nismo spremni za otvoren i iskren razgovor sa ljudima oko sebe, uvek možemo potražiti i dobiti stručnu pomoć.

Centar Srce je organizacija koja se bavi pružanjem emocionalne podrške i prevencijom samoubistva. Svakoga dana od 14h do 23h volonteri vode razgovore putem besplatne telefonske linije (0800 300 303), mejla (vanja@centarsrce.org) i četa (sajt Centar Srce).

Važne informacije

Ukoliko se suočavaš sa bilo kakvim teškim osećanjima, a nemaš kome da se poveriš u svom okruženju, nadam se da Te je ovaj tekst podsetio da ipak ima onih koji su zainteresovani, spremni i sposobni da razumeju kroz šta trenutno prolaziš. Nema nikakvog rizika da taj razgovor može dodatno da iskomplikuje tvoj život, jer ne moraš da kažeš ni svoje ime da bi dobio/la vreme i priliku da središ svoje misli i osećanja.

Pored Centra Srce, besplatnu pomoć i emocionalnu podršku možeš dobiti i na ovim brojevima telefona: 0800 309 309 i 0800 001 002. Oni rade tokom celog dana (24 sata) – uvek ih možeš besplatno pozvati.

Postoje i drugi brojevi telefona koje možeš pozvati u različitim terminima. Informacije o njima su dostupne na linku:

SOS centar

Ova pomoć je besplatna, bezbedna po Tebe i imaš mogućnost da ostaneš anoniman/a. Zato, kada se osećaš usamljeno, slobodno nazovi i traži pomoć i podršku.

Na sledećim linkovima možeš naći korisne informacije o traženju pomoći i emocionalne podrške:

Podrška
Imaš problem? Odvaži se, potraži pomoć!
Kako ponovo (za)voleti život: ne plaši se da potražiš podršku!

Jedan psihoterapijski sat

Posted on by Ivan Pomorisac

Autorka teksta: Marija Riđošić

Jedan pojedinačni psihoterapijski susret ili “jedan psihoterapijski sat” se naziva seansom. Nekada je pojedinačni susret (na individualnoj terapiji) trajao 45 minuta, a sada najčešće traje 60 minuta. Psihoterapeut će te svakako informisati o tome koliko imate vremena na raspolaganju. Ukoliko ne dobiješ neku od tebi važnih informacija, slobodno pitaj sve što te zanima – bitno je da ti u potpunosti odgovaraju uslovi rada.

Prvi kontakt

Prvi kontakt se najčešće ostvaruje putem telefona (pozivom, ali može i sms-om ili mejl-om, ako ti je tako manje stresno). Nije nikakav problem ako imaš neka nerealna/pogrešna očekivanja. Mnogi ih imaju. Zato taj koji pruža pomoć (bez obzira da li je on psihoterapeut/kinja, psiholog/škinja ili volonter/ka koji/a je osposobljen/a za pružanje emocionalne podrške) proveri šta očekuje onaj ko traži pomoć, šta je njegov/njen cilj, a onda daje informacije o tome da li se to može postići u radu sa njim/njom i pod kojim tačno uslovima (kako bi izgledao rad, koliko traje jedan susret, koliko bi orijentaciono trajao rad do postizanja cilja, da li se plaća i koliko) ili uputi na mesto gde bi se mogla dobiti adekvatna pomoć.

Trema pred početak

Prirodno je da onaj ko traži pomoć ima tremu, jer će sa nepoznatom osobom podeliti nešto što mu je veoma značajno – neka neugodna osećanja i/ili neku ličnu poteškoću sa kojom ne uspeva da se izbori – ni sam, ni uz pomoć ljudi koji ga okružuju. Zato je dobro da pratiš koliko ti konkretna osoba uliva poverenje. 

Bez obzira što je neko npr. iskusan psihoterapeut, “svi” ga/je hvale i preporučuju, činjenica je da je ključan odnos koji vi uspostavite. Psihoterapeut je čovek (kao i ti) i naravno da nije savršen. On, kao i svi drugi ljudi, ima svoja ograničenja. Niko nije jednako dobar sa svima koji dođu kod njega, niti se jednako dobro nosi sa svim problemima.

Ostvarivanje poverenja

za pružanje emocionalne podrške), stepen poverenja koji imaš na samom početku, tvoja procena njegove dobronamernosti i stručnosti, značajno utiču na to koliko ćeš se otvoriti i sarađivati. Ukoliko onaj ko traži pomoć nije spreman na saradnju i promenu ličnog funkcionisanja, sam pomagač, ko god on bio, ne može ništa promeniti kod te osobe.

Nekima je to obeshrabrujuća, a nekima dobra vest. Svakako je činjenica da ni jedan psihoterapeut ne može kod tebe promeniti ništa mimo tvoje volje – tvoja promena je potpuno pod tvojom kontrolom.

Psihoterapija je proces

Psihoterapija je proces čije trajanje zavisi od toga da li je cilj rada samo uklanjanje nekog simptoma ili i uklanjanje njegovih uzroka. Uobičajeno je da se tokom psihoterapijskog procesa viđate sa terapeutom jednom sedmično, ali postoje i izuzeci – o tome se dogovarate sa terapeutom.

Ukoliko se i dalje pitaš da li ti terapija može pomoći, razmisli pre svega o ličnoj motivaciji da promeniš sopstveno funkcionisanje. Ukoliko imaš utisak da se vrtiš u “začaranom krugu” misli i/ili emocija i ne vidiš izlaz – nemoj se stideti da potražiš stručnu pomoć; možeš je dobiti i besplatno!

Važne informacije

Ukoliko se suočavaš sa bilo kakvim teškim osećanjima, a nemaš kome da se poveriš u svom okruženju, bitno je da se setiš da uvek ima onih koji su zainteresovani, spremni i sposobni da razumeju kroz šta trenutno prolaziš. Ne moraš da kažeš ni svoje ime da bi dobio/la vreme i priliku da središ svoje misli i osećanja.

Informacije o brojevima telefona preko kojih možeš anonimno (bez predstavljanja) dobiti besplatnu pomoć su dostupne na linku:

SOS centar

Na sledećim linkovima možeš naći korisne informacije o traženju pomoći i emocionalne podrške:

Podrška
Imaš problem? Odvaži se, potraži pomoć!
Kako ponovo (za)voleti život: ne plaši se da potražiš podršku!

Kako da pomognem sebi, umirim se i vratim doživljaj samokontrole?

Posted on by Ivan Pomorisac

Autorka teksta: Marija Riđošić

Da bismo mogli sebi da vratimo doživljaj kontrole, prvi korak je da se fokusiramo na ono što se dešava sada i ovde. Šta to znači?

Često se desi da odlutamo u mislima: u prošlost ili u budućnost; u ljutnju ili brige…

To je sasvim u redu, ukoliko možemo lako da se vratimo u sadašnjost i napravimo razliku između onog što je stvarno i onog što je samo u našim mislima. Kada smo u mislima, možemo da doživimo i nešto što nije realno.

Na primer: zamisli da držiš limun i sečeš ga na kriške. Uzimaš tu jednu krišku, stavljaš u usta i počinješ da je sisaš. Šta se dešava u ustima? Da li je ukus kao da stvarno sisaš krišku limuna? A da li je stvarno sisaš? Mozak nekada ne pravi razliku između onoga što zamišljamo i onoga što se stvarno dešava. Srećom, mi nismo naše misli – mi smo oni koji misle.

Ok, ali kako da pomognem sebi?

Ukoliko si anksiozan/a, imaš previše misli i doživljaj da nemaš kontrolu nad njima, da ne možeš ni da ih usporiš, a ne nešto drugo – zapitaj se da li si u sadašnjosti? Ili su tvoje misli fokusirane više na budućnost ili prošlost? Da bi se vratio/la u sada i ovde, može ti pomoći to što ćeš se fokusirati na svoje disanje ili na svoja čula.

  1. Svesno disanje – 2 2 4
    Udahneš i brojiš do dva, zadržiš vazduh i brojiš do dva, izdišeš i brojiš do četiri. Ponovi par puta. Važno je da se stomak pomera, jer to znači da duboko dišeš. Tako šaljemo signal svom telu da smo sigurni i da je okej biti tu.
  2. Čula
    Pogledaj oko sebe, nađi jednu stvar koju vidiš, jednu koju čuješ, jednu koju možeš da dodirneš, jednu koju osetiš u ustima (ukus) i jednu koju možeš da namirišeš. Kako je sada u tvojoj glavi? Kako je u tvom telu?

Da bi se vratio/la u sada i ovde, može da ti pomogne nešto što već radiš i koristiš, samo je potrebno da osvestiš i kreneš svesno to da radiš. Što češće, to bolje. Zašto što češće? Jer živimo godinama na jedan način, sa istim mislima, uverenjima, obrascima… Treba nam neko vreme da naučimo novo ponašanje.

Na primer, ako peremo zube desnom rukom, kada bismo danas uzeli da ih peremo levom, ne bismo baš umeli. Ako bismo za 3 meseca ponovo pokušali levom, bilo bi isto kao da prvi put to pokušavamo – ne baš uspešno. Ali kada bismo naredna 3 meseca prali levom rukom zube svaki dan, verovatno bismo za 3 meseca prali jednako dobro kao desnom…

Nažalost, ne postoji neko magično rešenje – sve je proces.

Ukoliko ne umeš sam/a, previše je, teško je… Skroz je u redu da potražiš pomoć. Uvek je lakše uz nekog dobronamernog ko može stručno da te vodi.

Važne informacije

Ukoliko se suočavaš sa bilo kakvim teškim osećanjima, a nemaš kome da se poveriš u svom okruženju, bitno je da se setiš da uvek ima onih koji su zainteresovani, spremni i sposobni da razumeju kroz šta trenutno prolaziš. Ne moraš da kažeš ni svoje ime da bi dobio/la vreme i priliku da središ svoje misli i osećanja.

Informacije o brojevima telefona preko kojih možeš anonimno (bez predstavljanja) dobiti besplatnu pomoć su dostupne na linku:

SOS centar

Na sledećim linkovima možeš naći korisne informacije o traženju pomoći i emocionalne podrške:

Podrška
Imaš problem? Odvaži se, potraži pomoć!
Kako ponovo (za)voleti život: ne plaši se da potražiš podršku!

Šta je emocionalna nedostupnost?

Posted on by Ivan Pomorisac

Autorka teksta: Marija Riđošić

To ne znači da emocionalno nedostupna osoba nema odnose sa drugim ljudima, pa čak ne znači ni da nema “ljubavni život” (ona može biti u kratkim, ali čak i u dugim “ljubavnim” vezama). Emocionalna nedostupnost samo znači da neko nije spreman ili ne može da pred drugom osobom skine sve svoje maske, da nema tajni, da bude potpuno otvoren – da bude ranjiv.

Zašto su neki ljudi emocionalno nedostupni?

Emocionalna nedostupnost može imati različite uzroke. Najčešće su u pitanju odbrambeni obrasci funkcionisanja koji su formirani u detinjstvu, ali mogu biti i odbrambena reakcija na izrazito neprijatna i/ili povređujuća iskustva iz prethodnih partnerskih odnosa.

Novorodenče je bespomoćno i u potpunosti zavisi od svojih staratelja (ne može samostalno da preživi). Ukoliko mu, iz različitih razloga, osnovne životne potrebe nisu zadovoljavane na adekvatan način, kod njega se razvija bazična anksioznost – doživljaj izolovanosti i bespomoćnosti u svetu koji vidi kao neprijateljsko mesto.

Da bi preživelo, ono je prinuđeno (umesto da otvoreno, direktno traži to što mu treba), da traga za načinima, makar delimičnog, zadovoljenja svojih osnovnih potreba. Dete tako počinje da manipuliše. Manipuliše drugima, ali manipuliše i sobom. “Oko sebe podiže zaštitne zidove” da bi moglo da preživi, a kasnije ih održava iz straha da će ga neko povrediti i/ili odbaciti kada vidi njegovu ranjivost, njegove “slabosti”.

Bojim se da pokažem ranjivost

Svi mi nesvesno ponavljamo ono što nam je poznato, jer nam poznatost daje doživljaj sigurnosti –  znamo kuda vodi, znamo da se može preživeti. Čak i ako nas ono što je poznato drži u nezadovoljstvu i sprečava nas da budemo povezani. Čak i kada je odmor i opuštenost ono čemu svesno težimo, ako smo navikli na stalnu neizvesnost i napetost, opuštenost će nam delovati nesigurno,  zastrašujuće, opasno.

Ako smo skloni da se mučimo, da osećamo stid i haos, umesto mira i zadovoljstva, uz stručnu pomoć, možemo vremenom da naučimo da budemo u boljem kontaktu sa sobom, sa svojim autentičnim osećanjima i potrebama; da budemo prisutni; da počnemo da obraćamo pažnju na stvari oko sebe; da odmaramo; da se igramo, da uživamo, pa i da nam bude dosadno.

Zapitaj se: da li se plašim da pokažem svoju ranjivost? Da li mogu da regulišem svoje emocije i da prepoznam tuđe i svoje potrebe? Da li sam ja emocionalno dostupan/dostupna, ako stalno biram neke emocionalno nedostupne partnere?

Nije moguće ni lako ni brzo promeniti odnos prema sebi i drugima (posebno kada su ovi obrasci čvrsto ukorenjeni u detinjstvu), ali je, uz stručnu pomoć, moguće.

Važne informacije

Ukoliko se suočavaš sa bilo kakvim teškim osećanjima, a nemaš kome da se poveriš u svom okruženju, bitno je da se setiš da uvek ima onih koji su zainteresovani, spremni i sposobni da razumeju kroz šta trenutno prolaziš. Ne moraš da kažeš ni svoje ime da bi dobio/la vreme i priliku da središ svoje misli i osećanja.

Informacije o brojevima telefona preko kojih možeš anonimno (bez predstavljanja) dobiti besplatnu pomoć su dostupne na linku:

SOS centar

Na sledećim linkovima možeš naći korisne informacije o traženju pomoći i emocionalne podrške:

Podrška
Imaš problem? Odvaži se, potraži pomoć!
Kako ponovo (za)voleti život: ne plaši se da potražiš podršku!

Ko sam ja i ko želim da budem?

Posted on by Ivan Pomorisac

Autorka teksta: Marija Riđošić

Adolescencija (ili mladost) je životno doba tokom kog se intenzivno odvija proces formiranja ličnog identiteta. Centralne teme predstavljaju pitanja vezana za sopstvene vrednosti, seksualnost, društveni status i budućnost.

Neminovno je suočavanje sa izazovima vezanim za nezavisnost, izbor profesije, partnerstvo i samostalno donošenje odluka. Način na koji vidimo svoje sposobnosti i postignuća ima značajnu ulogu u formiranju identiteta, jer samo osoba koja ima pozitivan odnos prema svojim sposobnostima može razviti samopouzdanje i stabilan identitet.

Da bi što bolje upoznao sebe, zapitaj se: šta me sve raduje, a šta rastuži, šta me ljuti i šta me plaši? Šta mi se sviđa kod mene, a šta ne? Šta me privlači kod drugih? (Ako me npr. u ljubavnim vezama privlači odbijanje, emocionalna nedostupnost ili druge stvari koje baš i ne želim, zašto to prihvatam, da li mislim da to zaslužujem ili da ne zaslužujem bolje?)

Prihvatanje sopstvenih snaga, slabosti, nedostataka i jedinstvenih osobina je neophodno za formiranje autentičnog identiteta. Proces samoprihvatanja doprinosi emocionalnoj stabilnosti i doživljaju ličnog integriteta. Međutim, ako trenutno/još uvek nemaš jasne odgovore na sva ova pitanja – ništa ne brini! Tek na ulasku u odraslo doba se očekuje da imamo formiran lični identitet, a njegov razvoj se nastavlja sve do kraja života.

Mladost je pravo vreme da što slobodnije i što svesnije istražujemo – da upoznajemo sebe u različitim situacijama, da svesno vršimo procene o tome što nam se sviđa (a šta ne), da svesno vršimo izbore/donosimo odluke u vezi sebe i sopstvenog života. Ukoliko prepoznamo da nismo zadovoljni sobom i svojim odlukama, imamo mogućnost da preispitamo ranije donete odluke i, ako shvatimo da smo pogrešili, uvek možemo doneti neke nove odluke.

Sva ova pitanja (ko smo, šta smo, kroz šta smo prošli, a kroz šta prolazimo, kakvi želimo da budemo i gde želimo da stignemo) omogućuju nam kontakt sa nama samima, a taj kontakt je neophodan za naše mentalno zdravlje.

Važno je da znaš da ne možeš biti dobar drugom, ako nisi dobar sebi. Nailazićemo na osobe koje će nam potvrđivati ono što mislimo o sebi i drugima (npr. da moramo sve sami, jer se ne možemo pouzdati u druge; ili da nismo dovoljno dobri i da moramo da se menjamo kako bismo zaslužili nečiju ljubav), sve dok ne pogledamo u sebe i ne počnemo da menjamo sliku koju imamo o sebi.

Zato, ako mislimo da je neko super, dobra osoba, baš sve što smo želeli, a sa njim se osećamo, napeto, zbunjeno ili usamljeno, važno je da razmislimo zašto se tako osećamo. Šta nam ne prija u tom odnosu? Kako se on-a ponaša prema nama? Da li nas prihvata ili nam stalno skreće pažnju da nešto kod nas nije kako treba, da moramo da se promenimo? Da li imam doživljaj da me ta osoba vidi, čuje i razume? Da li ja mogu tu osobu da vidim, čujem i razumem?

Kada smo ono što jesmo i ne pokušavamo da se uklopimo u nečije kalupe (ne pravimo se da smo nešto što nismo da bismo se drugima svideli), u kontaktu smo sa svim delovima sebe i svaki deo prihvatamo, pa i onaj koji nam se ne sviđa, povezaćemo se sa ljudima sa kojima se stvarno dobro uklapamo.

,,Možemo da volimo druge samo onoliko koliko volimo sebe” – A kako da se volimo ako ne znamo ni ko smo? Zato: upoznaj se, prihvati i onda menja ono što nije u skladu s tim što želiš da budeš. Važno je da sebi pružiš ljubav, da veruješ u sebe i sopstvenu vrednost, jer tek tada možeš da daš ljubav i nekom drugom.

,,Tvoj zadatak nije da tražiš ljubav, već da tražiš i pronađeš sve barijere u sebi koje si izgradio protiv nje.’’ (Rumi) – Kako ti ovo razumeš? Razmisli o tome.

Važne informacije

Ukoliko se suočavaš sa bilo kakvim teškim osećanjima, a nemaš kome da se poveriš u svom okruženju, bitno je da se setiš da uvek ima onih koji su zainteresovani, spremni i sposobni da razumeju kroz šta trenutno prolaziš. Ne moraš da kažeš ni svoje ime da bi dobio/la vreme i priliku da središ svoje misli i osećanja.

Informacije o brojevima telefona preko kojih možeš anonimno (bez predstavljanja) dobiti besplatnu pomoć su dostupne na linku:

SOS centar

Na sledećim linkovima možeš naći korisne informacije o traženju pomoći i emocionalne podrške:

Podrška
Imaš problem? Odvaži se, potraži pomoć!
Kako ponovo (za)voleti život: ne plaši se da potražiš podršku!