Priča počinje aprila 2002.

Autor: Milica, 20, studentkinja prava, volonterka Unicef-a, clanica Unicefovog odbora za mentalno zdravlje

Nešto kasnije u životu, u svojoj glavi uporedila sam sebe s princezom iz Diznijevog crtanog filma, pa sam znala da kažem da su medicinski radnici koji su me ocenjivali bili moje dobre vile koje su mi prorekle lep život, a moj deformitet ona zla vila koja nije bila pozvana na proslavu rođenja princeze, pa me je proklela — iako sam znala da sam za svoj život danas većinski sama zaslužna.

Najvažniju ulogu u mom detinjstvu odigrali su moji roditelji — trudili su se da se od mojih odlazaka kod lekara „ne diže prevelika prašina”, i dozvoljavali su mi da se igram i u igri padam kao sva druga deca. Danas shvatam koliko mi je mirna glava pre ulaska u pubertet bila značajna jer je on ubrzo postao haos za mene. Svesna situacije u kojoj se nalazim, u drugoj polovini osnovne škole počela sam da skrivam svoj deformitet, što je bilo lako jer se on ne vidi stalno. Moja sklonost ka pisanju učinila me je prepoznatljivom u sredini u kojoj sam živela, a za moj deformitet znale su samo dve osobe iz mog odeljenja jer nisam želela da me ljudi prepoznaju po njemu, da me vezuju za njega, sažaljevaju i jer sam se plašila ismevanja. Pubertet mi je, naravno, uneo more nesigurnosti u telo i njegov fizički izgled, i moja „rupa” u grudima bila mi je sve samo ne lepa.

Pred kraj osnovne škole, niz lekara na koje su me uputili nakon sistematskog pregleda učinili su da se osetim pomalo uplašeno, ali kako moji nisu dizali frku, i ja sam bila uglavnom okej. Period u kom sam krenula da se mirim sa svojim grudnim košem i gradim svoje samopouzdanje prekinuo je doktor s rečenicom „Meni je ovo ružno, ja bih ovo operisao”. Upoznavanje sa detaljima operacije i izlaganje brojnim pregledima i CT snimanju u istom danu doveli su do toga da se u meni sve lomi, da mi svi mogući scenariji prolaze kroz glavu, brinulo me je to što, ako završim na operaciji, vrlo lako neću moći da upišem srednju sa svojom generacijom, i to kako ću uopšte položiti maturske ispite, plašila sam se totalne anestezije, reakcija ljudi…

Uprkos tome, i zahvaljujući beskrajnoj podršci moje tadašnje razredne i jedina dva prijatelja koje sam još ranije uputila, uspela sam da održim svoje zdravstveno stanje u tajnosti u onoj meri u kojoj mi je bilo komforno. Nakon prikupljanja mišljenja raznih lekara, morala sam da donesem odluku — da se operišem dobrovoljno ili da odustanem. Bila sam preplašena i usprotivila sam se operaciji, a roditelji su me umirli rečima da će moju odluku podržati sve dok deformitet ne ugrožava moje zdravlje. Ipak, bilo je posledica — svaki odlazak kod lekara izazivao je strah i anksioznost do te mere da sam čekajući na preglede u glavi tražila puteve napolje jer nisam želela budem u bilo kojoj zdrastvenoj ustanovi.

Upisala sam gimnaziju i od početka su nam pominjali studiranje, što me nije me pogađalo sve do treće godine, kad sam shvatila da pojma nemam šta dalje. Noć pred svoj 18. rođendan sela sam da detaljno popričam sama sa sobom, što je bilo moguće jer smo svi bili zatvoreni zbog pandemije. Razmišljala sam najpre o tome kako mogu da promenim svoj odnos prema odlascima kod lekara, a potom o faksu, karijeri i budućnosti. Kao pijan plota, ceo život se držim rečenice Duška Radovića — „Čovek u životu mora biti pametan samo dva puta, kad bira zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan čitavog života.” Shodno njoj, stavila sam sve svoje želje i snove na papir, ali pored njih i svoje dijagnoze. Tada sam se zapitala sledeće: „Pa dobro, da li će iko ikada mene ovakvu želeti da zaposli? Da li će svi moji kvaliteti ikada moći da nadomeste moj deformitet? Kome treba radnik koji će suviše često morati na bolovanje od minimum 6 meseci (jer oporavak od operacije zahteva minimum tri meseca ležanja u bolnici, i još tri kućnog lečenja)?”Zatim idu i pitanja poput: „Da li ću čitav život morati da zavisim od roditelja? Da li ću ikada moći da ostvarim svoju želju da budem nezavisna žena s karijerom? Da li ću moći da prihvatim ako ne uspem zbog deformiteta?” I, naravno: „Da li će iko moći da me zavoli zbog mog deformiteta i svega što ide s njim?”

Iako sam posle toga počela malo bolje da se nosim sa deformitetom, koji mi je u neku ruku pomogao i da odaberem karijeru, i dalje se nisam usuđivala da ga otkrijem. Tog leta želela sam da, kao i druge devojke mojih godina, u izlasku obučem majicu ili haljinu sa dubokim izrezom, ali nisam. Skoro godinu dana kasnije, pronašla sam kombinezon za maturu kakav sam zamislila, ali je izrez ponovo bio dubok dovoljno da se deformitet vidi. Kada sam ga probala, na prvu loptu moja reakcija je bila: „Ja ovo ne oblačim, nema šanse”. Gledajući sebe u ogledalu, ipak sam prelomila — „Oblačim ga, pa šta god bude”. Tog juna sam se prvi put osetila potpuno sigurno u svom telu. Bila sam svesna da se deformitet vidi, mislila sam na moguće reakcije ljudi, ali to nije bilo dovoljno da me učini nesigurnom. Umesto ogrlice, s ponosom sam nosila na grudima svoj deformitet. Osećaj je bio najlepši na svetu.

U tom periodu sam prvi put i progovorila o deformitetu s drugim ljudima. Njihova reakcija? — „Ti imaš deformitet?! Ali, ne vidi se. Pa nikad mi ne bi palo na pamet!” Kao da me je neko polio kofom hladne vode posle ovoga. Tad sam shvatila da sam se skrivala i živela kao deo svog deformiteta, a zapravo je bilo obrnuto — moj deformitet je bio samo deo mene. Da, on oblikuje moj život u nekoj meri, ali nije moj život.

Nakon toga, devojčica kojoj je jednom izrečena prognoza da joj srce neće kucati kako treba i da neće disati punim plućima, stegla je u ruci svoju istoriju bolesti, preselila se u drugi grad i priključila projektu #izmogugla. Slušajući priče drugih mladih ljudi koje su učinile da se i sama osetim bolje, shvatila sam da mi je žao što gotovo 20 godina ja nisam smela da ispričam svoju. Danas im kažem hvala jer su me podstaktli da koristim novu eru, širim svest i budem novim klincima neko ko su oni bili meni kada sam ih prvi put čula.

Dok pišem ovo s knedlom u grlu imam da ti kažem:

Hej, sve može biti okej!

Ako nije,

To JE sve okej.

Seti se da pišem ovo dok gutam kndele i samim tim nemoj nikada da pomisliš da se lošije nosiš sa svojim invaliditetom jer ne smeš/ne želiš o njemu da pričaš. Znam da ne želiš biti ono dete koje u porodicu unosi brigu, da bratu i sestri ne želiš da oduzimaš tatu i mamu zbog tvojih pregleda, ali, veruj, mi nije tako jer, da nije tebe, oni verovatno nikad ne bi znali koliko su redovne kontrole važne. 

Lepota je u oku posmatrača — jao, koji kliše. Ipak, ako te neko voli, voli te zbog tebe iznutra, a ako traži razlog spolja, onda to i nije prava ljubav. Isto važi i za tebe — skroz je okej da nekad ne voliš ono što vidiš u ogledalu. Roditelji, i svi ostali — ne brinite ako nekad ne znate kako da nam pomognete. Važno nam je samo da budete tu, takvi kakvi jeste.

komentar psihologa

Miličina priča je priča o hrabrosti i istrajnosti koja može poslužiti kao inspiracija svima nama! Svi mi imamo bar nešto što nam se kod nas ne dopada, što čini da se osećamo nesigurno, što nas sputava da se opustimo i prepustimo lepim iskustvima u životu, a borba sa nama samima nije nimalo laka. Ali, kada skupimo tu hrabrost da zavolimo sebe uprkos svojim nedostacima, kada uvidimo da pored njih imamo i mnogo drugih kvaliteta koji su brojniji, stvari mogu značajno da se promene. Ukoliko si spreman/a da se upustiš u putovanje ka većoj sigurnosti i ljubavi prema sebi, pogledaj sledeće linkove:

• Prekini začarani krug, (po)veruj u sebe

• Recepti za brigu o sebi
• Loše misli: kako odagnati osećaj zabrinutosti?

Naravno, na raspolaganju su ti i naši psiholozi, kojima se uvek možeš obratiti putem chat-a.