Ni(JE) OK

Autor: Jovana Filipović

U potpunosti sam razumela zašto su me svi poznavali pod nadimkom iako me je bolelo jer su me svi poznavali kao predmet ismevanja, što verovatno oni nikada nisu uzimali za nešto ozbiljno, već kao dečju šalu.

Skroz sam razumela zašto su se moje tadašnje drugarice naljutile na mene, nisu sa mnom pričale nedeljama i ogovarale su me svima kako sam ružna i ružno crtam samo zato što ih jednom nisam sačekala posle časa. Razumela sam ih, pisala u dnevniku kako se molim da će mi oprostiti iako sam znala da nešto nije okej sa tim što su tražile sitnicu da bi prestale da se druže sa mnom.

Skroz sam razumela što su mi se dečaci, i oni koji su mi bili simpatije, a i oni koji nisu, uvek smejali u prolazu. Skroz mi je bilo jasno što je u 6. razredu drug iz odeljenja koji je sedeo iza mene na času odlučio da fotografiše „moje salo koje kipi”, a onda pokaže tu sliku svima u školi. Razumela sam jer su mi stalno govorili da imam salo i da sam buckasta iako sam htela da iskočim iz svoje kože od sramote dok sam plakala jer se nijednom dečaku nikada neću dopasti.

Razumela sam…

Razumela sam i u srednjoj školi kada sam odlučila da nedelju dana dolazim u školu bez šminke, pa mi je jedna od drugarica iz razreda rekla „Jao, ’ajde molim te, našminkaj se, stvarno izgledaš kao da si bolesna”. Razumela sam i svoje bivše momke kojima nisam bila lepa i zgodna, ali sam im bila slatka i simpatična. Pogotovo sam ih razumela onda kada su mi davali do znanja da im se sviđaju druge devojke i kada su mi davali do znanja šta da radim da bih bolje izgledala.

Razumela sam ih u potpunosti zašto nikad nisam bila voljena onoliko koliko sam ja volela. Bilo koga u životu. Smatrala sam da uvek treba da se borim za ljubav. Smatrala sam da treba da boli. Smatrala sam da treba da dajem drugima više nego što dajem sebi. To je i poenta, zar ne?

Razumela sam i onda kada se neko ponaša neumesno u razredu, pa mu profesor preti da će ga poslati kod psihologa. Fuj, užas, zamisli da ideš kod psihologa! Tamo šalju samo ludu i nenormalnu decu. Tada mi niko nije rekao da je psiholog osoba kojoj mogu da se obratim baš zbog gorenavedenih situacija, kada osećam baš tu nelagodu koju sam smatrala da je skroz okej i normalno da osećam.

Smatrala sam da je u redu što mrzim sebe, mrzim kako izgledam i za to što ne izgledam lepo imam „racionalne činjenice” kao potporu. Smatrala sam da je u redu i da je istina da sam uvek ja kriva, za svaku drugaricu koja je otišla od mene, za svaku vezu koja je propala, ama baš svaki put kada konačno smognem snage da se oglasim da meni nešto ne štima u odnosu.
Razumela sam i nju, kada sam postavila svoju granicu, rekla kako se osećam i šta mi smeta, a kao odgovor sam dobila samo čisto izluđivanje — da bih potom saznala da sada priča da sve što je ona uradila meni, u s tvari sam ja uradila njoj. I, što je najgore, dovelo me je do toga da se zaista zapitam — da nije zaista bilo tako? Da li je ono što se zaista desilo zapravo nešto što sam ja umislila u svojoj glavi, iako imam svedoke i pismene dokaze koji dokazuju da nisam?

Šta se to sa mnom događa?

Jesam li ja, na kraju, stvarno loša osoba? Jesam li ja stvarno sve ono najgore i najružnije upleteno u jedno ljudsko biće? Koja je svrha mog postojanja onda? Šta ja ovde radim? I ovi ljudi koji me vole i koji su tu, i oni će na kraju shvatiti ko sam i otići. Čemu onda sve ovo?

Navedena pitanja su samo neka od onih koja mi i dan-danas prolaze kroz glavu. Da bih dobila odgovor na njih, shvatila sam da ne mogu da ih tražim sama. Potražila sam pomoć.

Znala sam već godinama da nije sve kako treba. Znala sam da i ta osećanja na koja sam se u potpunosti morala prilagoditi jer sam smatrala da su činjenica nisu u stvari normalna osećanja. Zahvaljujući razgovorima sa stručnom osobom, došla sam do sledećih zaključaka:

• To što se plašim bilo kakvog konflikta – nije okej.
• To što ću lakše i radije stati u odbranu drugog umesto same sebe – nije okej.
• To što potiskujem svoje želje i potrebe da bih zadovoljila tuđe – nije okej.
• To što me se ljudi sete samo kada im nešto zatreba – nije okej.
• To što im ja, iako znam da to nije okej, i dalje stojim na beskonačnom raspolaganju – nije okej.
• To što me nekad više plaši šta drugi misle, nego šta ja mislim i osećam i da se vodim onim što ja mislim – nije okej.
• To što ne umem da kažem „Ne” bez potrebe da pravdam tu svoju odluku – nije okej.
• To što dopuštam sebi da verujem mišljenju nepoznatih osoba o meni, umesto da se oslonim na sebe kakvu znam da zaista jesam – nije okej.
• To što smatram da manje vredim ako sam manje produktivna i ako ne radim po dvocifren broj sati dnevno – nije okej.
• To što smatram da nisam fizički privlačna samo po skali nametnutih nepostojećih standarda – nije okej.

Način na koji ovo utiče na mene nije okej. Ali evo šta jeste:

• Okej je što ranije nisam znala za bolje.
• Okej je da mi treba pomoć i što mi treba pomoć.
• Okej je to što će mi trebati baš dugo da dođem do isceljenja.
• Okej je što i na putu ka oporavku i dalje imam izuzetno loše dane.
• Okej je što nisam savršena, zato što savršenstvo ne postoji.
• Okej je zato što znam da nisam sama.
• Okej je zato što znam da imam podršku.
• Okej je zato što postoji bolje rešenje.
• Okej je zato što sam ja okej baš takva kakva jesam.
• Okej je zato što znam da ću ja, na kraju, takođe biti okej.

Ti vrediš.

Ukoliko čitaš ovo, želim da ti poručim: ne stidi se. 

Nijedan problem nije mali problem. Ako se ne osećaš okej, molim te, ne oklevaj da potražiš pomoć.

Svoje mentalno zdravlje moramo da čuvamo isto onoliko koliko i fizičko, čak možda i malo više.

Ne stidi se i ne ustručavaj se da razgovaraš o svemu što te muči jer za sve postoji rešenje.

Veruj mi da je okej i razumljivo što se osećaš baš tako kako se osećaš. Nikad nemoj to da potiskuješ.

Ne dozvoli da iko umanjuje tvoju vrednost jer si ti sjajna osoba baš takva/a kakva/a si.

Sve je okej.

komentar psihologa

Jovanina priča pokazuje da put do toga da se izboriš za sebe i da se osetiš okej nije uvek lak, ali da to nikako ne znači da je nesavladiv. Ukoliko se i ti suočavaš sa ovim ili sličnim problemima, poslušaj Jovanu i potraži sebi podršku!

Na narednim linkovima možeš se informisati o nekim temama koje te mogu interesovati, a uvek se možeš direktno obratiti i našim psiholozima putem chat-a.

• Imaš problem? Odvaži se, potraži pomoć!
• Prekini začarani krug, (po)veruj u sebe
• Prijatelji i “prijatelji” – kada je vreme za preispitivanje kruga najbližih ljudi?
• Nauči da na vreme prepoznaš i prijaviš nasilje
• Pritisak grupe: upoznaj i zaštiti svoje granice