Pobedite stigmu uz nekoliko sitnih promena

Šta sve podržava stigmu?

Mada većina ljudi koja pomaže da stigma opstane to ne čini namerno, mogu se uočiti neki postupci i uverenja ljudi koji su u bliskom kontaktu sa mladim osobama, koji dovode do toga da mladi zaključe da se o mentalnom zdravlju ne sme otvoreno razgovarati. Evo nekih načina na koje se to može dešavati:

1. Izbegavanje razgovora o „teškim” temama – Bilo da se otvoreno ističe da je neke teme poput negativnih osećanja bolje zadržati za sebe, ili da se to posredno čini tako što se razgovor o njima jednostavno nikad ne započinje, takva praksa može biti izuzetno štetna po sistem uverenja i mentalno zdravlje mlade osobe. 
2. Isticanje da negativnim emocijama treba stati na kraj po svaku cenu – Negativne emocije predstavljaju sastavni deo unutrašnjeg iskustva svih nas i gotovo ih je nemoguće izbeći u svetu u kom se dešavaju razne stvari koje, sasvim opravdano, mogu dovesti do toga da se osećamo ugroženo, tužno, uplašeno i sl. Međutim, odrasli se, često iz najbolje namere, trude da kod mladih suzbiju prirodne reakcije na stresne događaje (npr. uz izjave poput „nemoj da plačeš”, „nemaš čega da se plašiš” i sl.), što može preneti poruku da ne bi trebalo da osećaju emocije koje u tom trenutku osećaju, a što dalje može podstaći javljanje dodatnih negativnih emocija povodom onih koje već imaju.
3. Izopštavanje osoba koje imaju problem – Neretko se o ljudima koji imaju neku vrstu problema priča kao o zasebnoj kategoriji, a dešava se i da ih okolina izdvaja, usled toga što od njih iz nekog razloga zazire, ili želi da ih na taj način „poštedi” izlaganja dodatnom naporu. To može dovesti do toga da, kada mlada osoba primeti znake nekog problema na svojoj koži, pomisli da sa njom nešto nije u redu i da će je drugi ljudi odbaciti ako za to saznaju.
4. Umanjivanje značaja problema –Podjednako je štetna praksa kategorizacije problema na „lakše” i „teže”, odnosno one koji zavređuju pomoć, i one za koje se očekuje da osoba treba da bude sposobna da ih prevaziđe sama. Karakterisanje stručne pomoći kao nečega što je namenjeno samo ljudima sa „ozbiljnijim” problemima (pri čemu se ozbiljnost problema često izjednačava sa ekstremnim situacijama), može značajno otežati mladima donošenje odluke da je potraže onda kada im je zapravo potrebna.
5. Otežavanje dolaska do pomoći – Proces dolaženja do odgovarajućeg stručnog lica takođe može delovati odbojno za mladu osobu, naročito ako ne želi da o svojim namerama obavesti roditelje i druge značajne odrasle. Prekomerna birokratizacija i uključivanje više osoba u proces nego što je to potrebno mogu odvratiti mladu osobu, naročito iz straha da će se o tome da joj je potrebna pomoć pročuti po njenoj okolini. 

Kako mogu da pomognem?

Bilo da je Vaša uloga u radu s mladima savetodavne ili obrazovne prirode, postoje neke male promene koje možete uvesti u svoju praksu a koje mogu doprineti tome da se stigma uzdrma. Ovo su samo neki od predloga:

1. Naučite mlade da je OK pokazati emocije –Kroz časove, radionice ili neposredan razgovor sa mladim ljudima možete im staviti do znanja da su sve emocije sastavni deo života i da ih ne treba po svaku cenu suzbijati. Objasnite im da iskazivanje emocija nije znak slabosti, već ljudskosti i da je potrebno da jedni druge podrže u tome, a ne da dodatno otežavaju situaciju ruganjem, kritikovanjem i drugim neprijatnim reakcijama. Naučite ih da slušaju jedni druge, ali i sebe, i da na emocije odgovore na konstruktivnije načine. Podstaknite i druge zaposlene da slede Vaš primer, i da češće podstiču razgovor o osećanjima sa mladima.
2. Podstaknite empatiju – Redovno podsećajte mlade (i druge zaposlene) da je potrebno da se „stave u tuđe cipele” pre nego što nekoga odbace ili na neki drugi način „kazne” zbog problema koji ima. Objasnite da su samo razgovor i slušanje sa razumevanjem nekad dovoljni, i da nije potrebno da imaju rešenje da bi nekom pomogli.
3. Obezbedite veću inkluziju – Ohrabrite mlade koji su se ranije suočavali sa nekim problemima na planu mentalnog zdravlja da podele svoje iskustvo kako bi olakšali onima koji se trenutno nalaze pred izazovima. Strah od neprihvatanja sredine i intenzivnog osećanja usamljenosti usled opažene različitosti od drugih može značajno otežati već postojeće probleme mladih ljudi, stoga je jako važno osmisliti aktivnosti koje jačaju osećaj pripadanja u tim situacijama. Takođe je važno na adekvatan način sankcionisati one koji ohrabruju diskriminaciju i vrše bilo kakav tip nasilja. 
4. Objasnite odraslima u svojoj okolini značaj problema mladih – Odrasli ljudi (a posledično i mladi) često obezvređuju probleme mladih kao trivijalne i prolazne. Postarajte se da podstaknete veće razumevanje značajnih odraslih u Vašem okruženju (roditelja, nastavnika, drugih kolega) za probleme sa kojima se mladi suočavaju i za ono što oni za njih predstavljaju kako bi mladi mogli i tim osobama slobodnije da se obrate, bez straha od osude. 
5. Olakšajte proces dolaženja do podrške –Mladi bi trebalo da mogu da pristupe potrebnoj podršci u bilo kom trenutku kada im je potrebna, bez straha da će za to saznati osobe za koje oni ne žele da saznaju. Uputite ih u službe, osobe i usluge koje im stoje na raspolaganju, i ukoliko ste u mogućnosti, istaknite potrebne informacije na neko vidno mesto kako bi svi mogli da im pristupe bez potrebe da se obraćaju direktno Vama, radi održavanja anonimnosti.