Traume i ti: daj sebi vremena i prostora da se izboriš sa neprijatnim sećanjima

Trauma nije iskustvo kroz koje prolaze samo vojnici posle rata. Svakom od nas može da se dogoditi nešto neprijatno, iznenadno i neočekivano. Bilo da su u pitanju prirodne nepogode (zemljotresi, požari, poplave…) ili nesreće koje izazivaju ljudi (nasilje, udesi,  ratovi, smrt i sl.), sasvim je normalno da one kod nas izazivaju niz različitih reakcija. Iako možda tako ne deluje, postoji način da se sa svim teškoćama makar malo lakše izboriš.

Ne predstavlja svaka izazovna situacija traumu za sve ljude u podjednakoj meri, ali velika je verovatnoća da ih sve barem donekle pogađa. Razne stvari mogu biti traumatične za različite ljude, u zavisnosti od toga šta ih posebno uznemirava, njihove procene sopstvene sposobnosti da sa eventualnim pretnjama izađu na kraj ili možda trenutnih životnih okolnosti u kojima se nalaze. Neki od najčešćih događaja koji kod ljudi mogu proizvesti traumatični doživljaj jesu: pretnje po njihov ili život bliskih osoba, gubitak bliske osobe (usled smrti ili nekog drugog razloga, npr. raskida), gubitak posla i/ili novca, položaja u društvu (ili porodici) i sl. Ne moramo čak ni neposredno da prisustvujemo traumatičnom događaju da bi nas on pogodio. Ponekad je dovoljno i da primimo neku lošu vest ili na drugi način saznamo da se nešto ružno desilo.

Šta može da doživi osoba nakon traume?

Razna osećanja mogu se smenjivati brzo, postepeno, a u nekim slučajevima čak i potpuno izostati.  Mogu se javiti odmah nakon traumatičnog događaja a možemo ih primetiti i dosta kasnije, kada  obično predstavljaju reakciju na uspomene koje imamo na taj događaj.

Neke od čestih reakcija na traumu obuhvataju:

• tugu
• iznenađenost („šok“)
• strepnju (npr. da će se traumatičan događaj ponoviti)
• uznemirenost
• bes
• razdražljivost
• osećanje krivice
• osećanje bespomoćnosti

Trauma može da utiče i na naše misli, pa se neretko javljaju i:

• slaba koncentracija
• zaboravnost
• teškoća da se prihvati stvarnost (doživljaj da ništa nije stvarno)
• sećanja koja je teško kontrolisati, ponovno „proživljavanje“ događaja (npr. slike i zvukovi koji se vraćaju)
• noćne more
• promena pogleda na svet (npr. pesimizam, verovanje da je život besmislen…)
• sujeverje (tj. verovanje da nekim postupcima, poput kucanja o drvo, možemo da sprečimo nesreću)

I naše telo može da odreaguje na traumatičan događaj, obično u vidu:

• utrnulosti
• glavobolje, vrtoglavice, gubitka svesti
• bola u stomaku, problema sa varenjem
• otežanog disanja
• poremećenog sna i/ili apetita (bilo da spavamo, odnosno jedemo manje ili više nego inače)

Sve to može da se odrazi i na naše ponašanje, koje može više nego inače da uključuje:

• nasilno ponašanje (psovanje, vređanje, zapodevanje tuče…)
• osamljivanje, ćutanje
• prekomernu upotrebu alkohola, cigareta ili lekova
• nepromišljeno, impulsivno ponašanje
• gubitak volje za aktivnosti koje su nam ranije pričinjavale zadovoljstvo (npr. druženje sa prijateljima)
• izbegavanje situacija u kojima se osećamo ugroženo

Šta mogu da uradim?

Mada može delovati izuzetno bolno i teško, obično je najbolje da se sa traumom suočimo neposredno, bez okolišanja. Evo nekih načina za to:

Potraži bezbednije mesto

Pre nego što se upustiš u borbu protiv neprijatnih osećanja, postaraj se da pronađeš mesto na kojem ćeš se osećati sigurnije. Obezbedi sebi adekvatnu medicinsku negu ako ti je potrebna ili nešto drugo što će posledice samog traumatičnog događaja svesti na najmanju moguću moru. Tek tada ćeš moći da razmišljaš o događaju koji te je zadesio i da pronađeš bolji način da sa njim izađeš na kraj.

Shvati šta su „okidači“

Ponekad ne uspevamo da utvrdimo šta nas tačno muči iz straha da uopšte mislimo na to. Iako sećanje na neprijatan događaj nije isto što i sam događaj, ono možda da nam izazove isto neprijatno osećanje. Sećanje na događaj nije po nas podjednako opasno kao i sam događaj, ali nam neprijatna osećanja ukazuju na to da i dalje smatramo da smo ugroženi. Pokušaj da oslušneš sebe i utvrdiš šta je ono što te najviše uznemirava, rastužuje ili ljuti u vezi sa traumatičnim iskustvom. Šta te najviše podseća na njega (npr. vesti na TV-u, mirisi, zvuci, određeno doba dana…)? Bilo bi korisno da to i zapišeš. U početku možeš manje da se izlažeš tim podsetnicima, ali ako snažne reakcije na ove podsetnike i potreba za njihovim izbegavanjem potraju i pošto je prošlo duže vreme od traumatičnog događaja, bilo bi dobro da to podeliš sa stručnim licem (psihologom ili psihijatrom) koje će te najbolje usmeriti kako da se sa njima nosiš.

Poveži se sa drugima

Mada je sasvim opravdano da ti samoća prija, ona možda nije u potpunosti dobra za tebe. Ukoliko imaš mogućnost, razgovaraj o svojim osećanjima sa nekim ko ti je blizak ili ko je prošao kroz isto ili slično kao i ti. Svaka vrsta podrške može ti doneti olakšanje. Sem toga, ako naglas podeliš uspomene koje se stalno vraćaju, postoji šansa da ih na taj način zaustaviš. Takođe, može se desiti da deljenjem svog iskustva i ti pomogneš osobi sa kojom ga deliš (ako proživljavate nešto slično). Ali oprezno – nemoj uzimati na sebe preveliku odgovornost za tuđ proces oporavka, jer te to može dodatno iscrpeti ili čak predstavljati „okidač“ ako se ti sam/a još nisi oporavio/la. Ako ti deljenje osećanja sa bliskom osobom ili osobom koja je doživela nešto slično nije dovoljna da se osetiš lakše, ili imaš potrebu da o svom iskustvu neprestano misliš i govoriš, bilo bi korisno da svoja osećanja podeliš i sa stručnim licem (psihologom ili psihijatrom) koje će najbolje znati kako da ti pomogne.

Potraži dodatnu pomoć

Koja god da je priroda traumatskog događaja koji te je zadesio, sasvim je opravdano da se osećaš kao da ne možeš da ga prebrodiš potpuno sam/a. Umesto da dodatno sebi otežavaš reakcijama koje za tebe nisu baš mnogo korisne, slobodno potraži podršku nekog stručnijeg (npr. psihologa ili psihijatra), ko će sigurno umeti da te sasluša na način koji ti prija i da ti dâ odgovarajući savet kako da se što lakše izboriš sa ovom teškom situacijom u kojoj si se našao/la.