Moja priča

Autor: Jovana Grabež

U toku poslednje tri godine mog osnovnog obrazovanja bila sam izložena svakodnevnom verbalnom, a dešavalo se i fizičkom, nasilju u školi. Tome su doprinele odrasle osobe u mojoj okolini koje me nisu ozbiljno shvatale, i sve su smatrale šalom i delom odrastanja. Kad bih pokušala da razgovaram sa nastavnikom ili roditeljem o tome kako mi ne prijaju reči koje mi „drugari” upućuju, pitali bi me zašto uopšte obraćam pažnju na njih i dozvoljavam da utiču na mene. Bilo je nemoguće rešiti problem u okruženju gde pričanje o mentalnom zdravlju „nije nešto šta normalni ljudi rade”.

Kao i u mnogim slučajevima u kojima se ljudi nalaze u toksičnom prostoru, posledice koje je ono imalo na moju psihu primetila sam tek kad sam iz njega izašla. Konstantno maltretiranje je rezultiralo mojim ogromnim strahom od ljudi i socijalnih momenata, do te mere da mi je svaki izlazak iz kuće bio užasno stresno i neprijatno iskustvo.

U srednjoj sam, okružena boljim i vedrijim ljudima, počela da stičem samopouzdanje i pronalazim sebe. Polako sam shvatila vrednost komunikacije i njen uticaj na našu sliku o svetu i sebi.
Iako sam sada bila u mnogo bezbednijem i opuštenijem krugu, loša iskustva iz prošlosti su me i dalje sputavala, čak i u najmanjim pogledima. Trebalo mi je dosta vremena da se oslobodim i da podignem ruku ili pričam na času. U početku je to bilo sa drhtanjem ruku, knedlom u grlu, ali sa svakim pokušajem je postajalo lakše, prirodnije i bolje. Desi se da kasnije u životu ne vidimo ove momente kao toliko bitne, ali su oni ti koji su nam napravili osnovu za dalji razvoj i uspeh. Svaki ovakav mali korak mi je dao vetar u leđa da počnem sve više da se raspitujem, istražujem, razgovaram sa vršnjacima i odraslima o tome kako da pomognem sebi i prebrodim strahove koji su i dalje bili prisutni, ali svakako u znatno manjoj meri.

Tokom ove tri godine srednje škole sam, kad je mentalno zdravlje u pitanju, imala bezbroj uspona i padova. Pomisao na to koliko sam daleko dogurala i šta me sve čeka iza zida koji je moj strah izgradio, podsticala me je da ipak, uprkos svemu, ne odustanem.

Trenutno radim kao vršnjačka edukatorka i učestvujem u raznim projektima koji obuhvataju rad sa ljudima. Verujem da postoji mnoštvo njih koji svaki dan vode neku nevidljivu bitku sami sa sobom i želim da znaju da nisu sami i da postoje mnogi načini rešavanja takvih problema. Održavanje dobre mentalne higijene veoma je zahtevan i težak proces, ali, na kraju krajeva, i te kako vredan.

komentar psihologa

Nasilje nije okej! S obzirom na to da ga je nekad lako prevideti, ili pronaći neko opravdanje, važno je da, ukoliko primetiš da neko čini da se ti loše osećaš u njegovom okruženju ili neko drugi, uvek nešto preduzmeš po tom pitanju. I preduzmeš što pre kako bi sprečio posledice koje Jovana lepo opisuje u tekstu. Na ovim linkovima možeš pronaći savete kako da uspostaviš i održiš odnose sa drugima koji se zasnivaju na podršci i razumevanju, a ukoliko je tebi ili nekom koga poznaješ hitno potrebna pomoć, ovde možeš pronaći osobe i službe kojima se možeš obratiti.

• Nauči da na vreme prepoznaš i prijaviš nasilje
• Prijatelji i “prijatelji” – kada je vreme za preispitivanje kruga najbližih ljudi?
• Pritisak grupe: upoznaj i zaštiti svoje granice
• Socijalna fobija: kako izbeći izbegavanje?
• Pobedi osećaj usamljenosti: opusti se i češće prihvataj pozive na druženja