Svaki problem svakoj osobi izgleda drugačije i svakome je njegov problem najveći i najteži, svako ima svoje rešenje za koje misli da je najbolje, zato i jeste sve okej.
Kao jedna od starijih vršnjačkih edukatorki u oblasti mentalnog zdravlja, drago mi je da se sada, više nego kada sam ja bila u srednjoj školi, raširila svest i potreba da brinemo o mentalnom zdravlju, jedni o drugima i da budemo u tom procesu tu, jedni za druge, uz puno uvažavanje...
Priča počinje aprila 2002. I pored vidljivog deformiteta grudne kosti, rođena sam s najvišim ocenama — kako se to desilo, niko od doktora nije imao odgovor za mojih skoro 20 godina života.
Znam, sve ste već čuli. Hiljadu saveta i još toliko izgovorenih „samo misli pozitivno”. Sve ih slušate i razumete, ali vam se čini da svi koji govore ne razumeju vas. Znam kako je to, ovako nekako? Tužni ste ili ljuti, a oko vas govore „misli pozitivno”.
Dok smo u procesu odrastanja, normalno je da prođemo kroz fazu kada nam je teško da nađemo prijatelja ili grupu njih koja nam odgovara i da imamo povremene nesuglasice sa ljudima u svojoj okolini. Ono što nije normalno, niti u redu, jeste zlostavljanje i maltretiranje, a, nažalost, veliki broj dece...
Strah od neuspeha može se javiti bilo gde — u školi, vanškolskim aktivnostima, poslu, i svuda gde postoji mogućnost da napravimo neku grešku ili ne ostvarimo željeni rezultat.
Dugo sam pokušavao da se uklopim u društvo. Oduvek sam imao drugačije hobije od svojih školskih vršknjaka, drugačiji stil oblačenja.